среда, 22. јануар 2014.

Кућа Јована Илкића | 1892

 * * *

Поводом 97 година од смрти нашег архитекте Јована Илкића, на блогу ће бити објављен чланак о његовој кући која се налази у Београду, у улици Милоша Поцерца.

ОПШТИ ПОДАЦИ

Аутор: Joван Илкић, д.и.а.;
Локација: Београд, Савски венац, Србија;
Адреса: улица Милоша Поцерца бр. 32;
Година изградње: 1892. године;

О ПРОЈЕКТУ | ОБЈЕКТУ

Из серије Илкићевих вила до данас је остала сачувана његова кућа на чијем је примеру Илкић показао слободнију интерпретацију концепта господске виле окружене баштом. Фасаде су компоноване еклектичким методом из ренесансних декоративних елемената. 
Истиче се улазна капија и обрада крова, ентеријери су такође раскошно обрађени потпуно у складу с целокупним архитектонским изразом зграде. Део зграде према башти, у коме се налазио ауторов пројектантски биро решен је уз мање поштовање стилских оредница тако да доприноси богатству утисака архитетуре ове виле.
01 | Кућа Јована Илкића | Арх. Јован Илкић | 1892

Извор: Милетић-Абрамовић, Љ. (2002). Архитектура резиденција и вила Београда 1830-2000. Београд: Карић фондација.
Остале информације на страници: „Српски архитекти/ Serbian architects

четвртак, 16. јануар 2014.

Десет година од смрти арх. Уроша Маритновића | 2004 - 2014 | 2

Урош Мартиновић (1918 - 2004)

Градитељска каријера Уроша Мартиновића одвијала се у знаку сталног напредовања. Њена основа била је стална борба за утемељивање прогресивних идеја чији се спољни израз мењао у складу са променама у владајућој идеологији, од интернационализма у раним послератним годинама, ка индивидуализму и национализму у нешто каснијим периодима, након познате Резолуције ИБ. Тежећи увек средишњим позицијама, Мартиновић се и у друштвеним активностима, популарним у доба комунизма, клонио екстрема, тежећи да у оквиру левичарских политичких опредељења и интернационалних градитељских метода, нађе своје индивидуално место.

Мартиновић је у Београд дошао са Цетиња почетком тридесетих година. У Београду је завршио средњетехничку школу у којој су, под руководством Јосифа Букавца, наставници били већ афирмисани српски архитекти: Бранко Максимовић, Ђура Бајаловић, Бранко Крстић, Ива Здравковић. Пред сам рат запослио се као техничар у Министарству грађевина, а потом доба рата провео у Техничкој дирекцији Општине града Београда. Навршио је скоро пуних тридесет година живота када се 1947. године уписао на Архитектонски одсек Техничког факултета.

Најраније Мартиновићево појављивање на јавној сцени догодило се, колико се зна, на Саветовању студената архитектуре, одржаном 1950. године у Загребу, исте године када је у Дубровнику одржано и знаменито Саветовање архитеката и урбаниста Југославије. Текст Мартиновићевог излагања публикован је у стручном часопису „Техника“. У њему подједнако срећемо здрав и логичан начин мишљења, као и осећање за праћење средишњих токова политичких тенденција. „Размах идејне борбе“ је тема Мартиновићевог излагања. У истој реченици Мартиновић се најпре залаже за отварање широких могућности за процват културе у условима свестранијег демократизма, што је став који би сваки разумни демократа потписао и данас, а одмах потом залаже се за „победу истинске науке и културе кроз истинску борбу мишљења на идејном пољу, чиме се у област науке и културе уводи идеолошка компонента, да би се сасвим одређено закључило како је реч о борби против декадентних и реакционарних схватања, као и борби противу контрареволуционарних покушаја савременог ревизионизма у радничком покрету.

Очигледно је из овог широко цитираног става како се Мартиновић, већ у првим годинама после раскида са стаљинизмом, определио за „центристички став: свестранији демократизам с једне стране, али и „борба против ревизионизма с друге стране. Таквог средишњег положаја Мартиновић се сјајно држао током читавог свог радног века, и у друштвено - политичким активностима, и у струци.
Мећу бројним дихотомијама које једна тако стара и разграната струка као што је архитектура носи у себи, Мартиновић је најпре уочио честа једнострана опредељења за „уметничке или „техничке особености неког архитектонског дела, утврђујући да су „оба схватања практично подједнако погрешна и нетачна, иако су дијаметрално супротна. Прво схватање (о искључиво уметничком карактеру архитектонског дела) рађа, по Мартиновићу, „површност, неодговорност, несолидност и боемски однос према озбиљним и сложеним задацима на пољу архитектонске делатности. Друго схватање (које, по Мартиновићу, заступају они који архитектуру схватају претежно као занат) „спутава свестрани развитак мисли и идеја и убија сву ону лепоту и драж архитектонског стваралаштва. „Оба схватања, закључује Мартиновић, треба и практично и идејно сузбијати, борећи се за изградњу свести о правој улози и садржини стварања на пољу архитектуре.

Како је ову традиционалну дихотомију између уметничког и занатског, између стваралачког и рутинског, Мартиновић разрешавао у сопственом градитељском делу, током дуге четири деценије непрекидне активности, од почетка педесетих, до краја осамдесетих година прошлог века?

Први Мартиновићеви самостални радови настали су још на студијама. Најпре је на конкурсу за типске станове освојио прву награду, у заједници са супругом Надом Мартиновић. Био је то један од бројних послератних покушаја да се масовном и типизованом изградњом објеката за колективно становање разреши битно питање остваривања социјалистичких идеала. Затим је освојио награду на конкурсу за типске пројекте објеката на Аутопуту (1949), а пред крај студија и прву награду на конкурсу за урбанистичко решење Стамбеног комплекса „Пионир и прву награду на конкурсу за нову зграду Гимназије у Параћину (1950). У овим најранијим делима лако се препознаје утицај школовања: Гимназија у Параћину, на пример, садржи у себи дух касних Злоковићевих дела, Основне школе у Јагодини или конкурсног пројекта за Етнографски музеј у Београду, сазданих на јасно одређеним кубичним волуменима.

Студије архитектуре Мартиновић је завршио 1951. године, а већ две године касније осваја награде на значајним конкурсима за уређење комплекса „Маријин двор у Сарајеву (са групом сарадника, друга награда) и за палату Скупштине општине Загреб (четврта награда). Оба ова дела, посматрана из данашње временске перспективе, чине се изузетно модерним и то у смислу савременог интернационалног стила чији су стандарди били њујоршки „Lever house или, нешто касније, две приљубљене танке плоче Phoenex-Rheinrohr облакодера у Диселдорфу.

Конкурсни пројекат Дома народног здравља у Градачцу (1954) заузима посебно место у укупном Мартиновићевом опусу. Колико се зна, то је једино његово дело које је директно инспирисано домаћом градитељском традицијом, подстакнуто соцреалистичким слоганом о „уметности националној по форми а социјалистичкој по садржини. Једна превасходно социјална установа одевена је у рухо које одликују препознатљиви елементи фолклора: четвороводни кров, еркер, хоризонтални низ прозорских отвора.

У свим осталим својим делима, без изузетка, укључујући и мале структуре породичних кућа, у којима је већина његових исписника видела могућност за експерименте у стилизацији фолклорног градитељског наслеђа, Мартиновић је увек остајао доследни присталица интернационалног стила. Вила на Дедињу, пројектована педесетих година као резиденција тадашњег градоначелника Београда Ђурице Јојкића, а потом уступљена иностраним амбасадама, одговара ликовним стандардима заснованим на апстрактном геометризму, нарочито у општој концепцији и обликовању крова и горње етаже, док се у приземљу ипак појављује она типично наша национална особина, самосвојна интерпретација иностраног модела. Облога од природног камена, на пример, присутна у обликовању приземних партија Мартиновићеве виле, истовремено толико популарна у бројним делима његових домаћих савременика, не среће се у најбољим делима европске архитектуре, као што се и познате хоризонталне бразде на фасадама међуратних објеката на простору Србије не срећу у делима модерних архитеката који су српским градитељима били нескривени узор.

Ови рани Мартиновићеви пројекти, конкурсни пројекти за зграду Скупштине Општине Загреб, за комплекс „Маријин двор у Сарајеву, с једне стране, и конкурсни пројекат за Дом народног здравља у Градачцу, с друге стране, омеђили су не само одреднице „уметности и заната које су га мучиле у студентским данима, већ и границе интернационалног и националног архитектонског израза, питања која су се појавила у Мартиновићевом видокругу чим је самостално ступио на архитектонску сцену. 

Почетком шездесетих година Мартиновић везује своју градитељску активност уз пројекат изградње Новог Београда, дарујући овом измишљеном граду своја најзначајнија дела, у замислима, у пројектима, у реализованом облику.
Мартиновићеве замисли су у ово доба обележене монументализмом, насталим на осећању нараслог материјалног благостања, жељама за потпуним уклапањем у стандарде просперитетног западног света, као и на осећању да наступа време великих градитељских подухвата. Прави израз оваквих тежњи био је пројекат средишта Новог Београда (Мартиновић, Главички, Ленарчич, Митић и Миленковић), сјајно представљен цртежима Милосава Митића.
Битни елементи ове композиције су високе куле, поређане дуж осовине између палате СИВ-а и Железничке станице, у класичном поретку почасне страже, док је средишњи, нижи блок просечен, а делови размакнути на начин на који су то Богдановић и Личина учинили са познатим „капијама Спомен гробља стрељаних у окупираном Београду. Високи обелиск, смештен асиметрично, природни је састојак композиције у којој има споменичког естетизма далеко више но функционализма. Немогућност да се у релативно кратком периоду нађе садржај за тако велики број једнаких пространих волумена довела је, после читаве једне деценије, до новог конкурса за обликовање високих кула, на жалост поново без икаквих изгледа за реализацију.
У међувремену, Мартиновић схвата, пре осталих, да је време монументализма прошло, да ће време које долази бити пре наклоњено утицајима Рајтове „органске форме, него утицајима Корбизјеовог „анорганског геометријског пуризма. Зачетак ових промена у начину градитељског мишљења је у конкурсном пројекту за Музеј револуције (1961) у коме има геометризма у степеновању волумена, али и увођења хексагоналног модула, који за разлику од квадратичног пружа далеко веће могућности у остваривању међусобних веза појединих елемената. Био је то увод у креирање најзначајнијег Мартиновићевог дела, мултифункционалног објекта који је под популарним називом „Фонтана саграђен средином шездесетих година у средишту Новог Београда.

„Фонтана је први центар месне заједнице у Новом Београду и један од најранијих објеката ове врсте у Србији. Вредности овог дела могу се сагледати са више становишта. Са формалног становишта, троугласти облик објекта у складу је са обликом парцеле, а хексагонални модул, наглашен у крововима, као и у облику фонтане, у средишту композиције, битно доприноси њеној артикулацији, њеном оживљавању. У функционалном смислу, веома различити садржаји једног локалног градског центра, ресторан, самопослуга, биоскоп, окренути су према средишту као фокусној тачки, а само средиште, у облику довољно пространог атријума, широко је отворено према булевару, омогућавајући неометана сусретања и неограничене визуре.

Новобеоградска Фонтана несумњиво је међу оним објектима који привлаче пажњу, постају медијски занимљиви и брзо промовишу свога аутора, тежећи да се идентификују са читавим његовим опусом. Као и код глумаца, којима једна популарна телевизијска појава може да уништи до тада пажљиво стварани сложени идентитет, да га сведе на једну једину појаву, тако и код архитеката једно популарно дело („Фонтана, ТВ торањ на Авали, Дом културе у Пожешкој улици) може да потисне сва остала дела аутора у други план. У наведеним примерима популарност је стечена првенствено захваљујући хексагоналном модулу Ако је то очигледна срж Мартиновићеве „Фонтане, онда треба запазити да се само нешто касније хексагонална основа појављује у видиковцу ТВ торња на Авали (срушеног у НАТО бомбардовању), као и скоро читаву деценију касније у Дому културе на Бановом брду, чије су оштре форме запарале простор Пожешке улице. Од ових поређења не губи ни један од аутора, само се њихова дела смештају у реални историјски и културни простор.

Блок 30 у Новом Београду је дело које је изазвало контроверзна тумачења. Ово дело појављује се у две, идејно сасвим опречне варијанте, најпре као стамбено насеље високог стандарда (пре 1967. године) а потом као уобичајени стамбени блок који се у западним земљама идентификује са социјалним становањем. У првој варијанти, у чију је вредност Мартиновић лично био уверен, неколико типова објеката, међу којима је било и ниских стамбених зграда са резиденцијалним типовима станова, градили су оквир широког слободног простора интерног парка. У коначној и реализованој варијанти (после политички бурне 1968. године) нарушен је иденмтитет овог ауторског дела, а облик појединих волумена и њихов распоред у простору прилагођени су нашим стандардима.

Последње Мартиновићево значајно дело, нови центар Палилуле, изграђен на раскрсници Улице старине Новака и Улице 27. марта у Београду (1973-80), развијало се управо обрнутим правцем у односу на новобеоградски Блок 30. У иницијалној композицији запажамо један посткорбизијански отворени блок мешовите намене, остваривање Мартиновићевих раних идеала из доба конкурсног пројекта за „Маријин двор у Сарајеву. Захваљујући промени инвеститора (у високи објекат се уместо сиромашних општинских служби уселило тада моћно предузеће „Inex), захваљујући бројним техничким иновацијама које су током седамдесетих година, током реализације овог Мартиновићевог дела, приближиле изглед наших јавних објеката светским стандардима, на Палилули је формиран ансамбл чистих и прецизно обрађених волумена, у којима накнадно уведени системи металних цеви, избачени изван равни фасада, неодољиво подсећају на антологијски пример Културног центра „Помпиду у Паризу.

Нови центар Палилуле, ипак, није доживео онај медијски третман који је доживела «Фонтана», нашавши се тако у њеној дубокој сенци. На Палилули, осећајући токове свога времена али и предвиђајући будуће, Мартиновић је техницизам седамдесетих претпоставио артизму шездесетих. Да ли је на тај начин, понесен таласима духа времена, и сам постао активни учесник у замишљеним обрачунима између „уметника и «занатлија», или су можда представници и једног и другог начина мишљења, и «уметничка» Фонтана, и „занатлијски Центар на Палилули, само доказ да се Мартиновићево дело увек кретало матицом друштвених токова, даривајући им понекад и архитектонске творевине способне да симболизују доба у коме су настале.

 Зоран Маневић

Десет година од смрти арх. Уроша Мартиновића | 2004 - 2014

На данашњи дан, пре десет година тачно, преминуо је наш архитекта Урош Мартиновић (1918-2004). Поводом десетогодишњице објавићемо неколико занимљивих текстова о овом аутору.

Свакако пажњу привлачи текст архитекте др Михаила Чанка, који је у свом часопису АРД Ревју“ (ARD Review), још 2004. године, описао своје виђење архитекте Уроша Мартиновића.
У наставку чланка преносимо тај текст из 2004. године: 

Пре пола века, тачније, у октобру 1953, пошто смо сретно уписали трећу годину, пружила нам се прилика да сами бирамо пројектантски атеље у коме ћемо наставити студије. Ако се не варам, било је пет атељеа у којима су наставу водили професори М. Бајлон (M. Baylon), М. Злоковић, С. Клиска, Д. Леко и Б. Несторовић. Било нас је пет ортака који смо већ кидисали на конкурсе, али смо се поделили тако што су Ива Петровић и Ива Симовић отишли код Злоковића, а док смо Леон Ленарчич, Миша Митић и моја маленкост изабрали атеље проф. Клиске који је тада био један од највећих стручњака у земљи за здравствене објекте и јасно опредељен за тада тек продирућу Модерну. Никада се нисмо покајали због избора, али не толико због професора Клиске, колико због његова два, већ по мало закаснела асистента Милорада Пантовића и Уроша Мартиновића, који су били мудри педагози и велики архитекти и драги пријатељи. Посебно присан контакт остварили смо са Урошем који нас је чак припустио у свој кабинет, где смо могли да се башкаримо као код своје куће, па чак и да радимо конкурсе, што смо издашно користили па и преко сваке мере. Постали смо рутинери спремни да у року од недеље-две одрадимо било који конкурс, а Урош нас је због тога родитељски прекоравао. Тако је једном ишао на неки пут у Црну Гору, па нам на растанку каже: „Ја сада идем на три дана, а ви ми чувајте атеље. И немојте, 'бем ви бога, да за то време здрљате опет неки конкурс!“ Рече он то у шали, а ми како он на врата, одмах се бацисмо на један конкурс чије смо подлоге већ припремили. Радили смо као бесни и рачунали да ће се трећег дана Урош вратити поподне. И тако таман ми почели око подне да се пакујемо, кад ето њега на врата. Одмах је сео, опсовао као на одласку и кратко наредио: Отварај то!“, а ми као зецови, дрхтимо не што се бојимо њега, већ овога шта ће рећи... Гледа он пажљиво, скенира мало пројекат, мало нас па каже: Биће откуп, оца вам фушерског!“ И тако је и било. Непогрешиво је умео да оцени све и сваког у професији, али никада није био непријатан ни зао, добар човек је био!
01 | Aрхитекте Михајло Митровић (1922) и Урош Мартиновић (1918-2004);
Професор Клиска је умео да цени какав је ко, али Урош је могао више - он је умео да процени и шта ко може. Клиска је из целог атељеа ценио само двојицу: Мишу Митића за кога је тачно констатовао да је ван свих категорија и Славка Вулешевића кога је сматрао идеалним сарадником, тако да се и Славко (чији је један пројекат приказан у овом броју) касније развио у врхунског експерта за здравствене објекте. Ми остали смо за њега била само сива маса“, али не и за Уроша, који је умео да цени експресионистички израз једног Вукоте Вукотића и кристално јасни пуризам Леона Ленарчича, па је мудро подупирао и моје крајње муцајуће наклоности према Рајту (F. L. Wright), које сам касније несрећно запустио одајући се алкхолоизму Индустријске Модерне.

Причали су нам да је на факултету неколико година раније било свакојаких погромашких догађаја, али нас је, срећом, то мимоишло. Није било много комуниста, па је атмосфера била сасвим пријатна. За то су у великој мери била заслужна двојица асистената, Богдан Богдановић и Урош. Били су комунисти али не и комуњаре! Увек су смиривали спорне ситуације и избегавали драматичне обрачуне. Сећам се да је једну такву комуњару више изигравала него што је била секретарица Петрана, код које је Урош често пио кафу. Седи он тако једног дана, пије кафу и чита тек дозвоољени Политикин забавник“ па се смеје из баса: Хо, хо, хо... Е, ови Пајко вазда најебе!“ То се прочуло по целом факсу у року од пола сата и некако се свима свидело. Бог ће га знати зашто.

Наша година није била велика, негде око 80 нас и само неколико комуниста, а међу њима две комуњаре (мање више). Када су на крају студија Миши Митићу и мени накарикали карактеристике по којима смо испали државни непријатељи број 1 и 2, ми удри у кукњаву код Уроша, а он среди ту ствар у року од 24 сата. Урош просто није трпео никаква злостављања, то му није пријало... У знак захвалности никада му нисмо испричали шта смо све током студија радили тој двојици и како смо их зезали као мале мајмуне!

А да је још у то доба био моћан архитекта, био је, свака му част! Потпуно свестан кризе у коју је из дана у дан све више упадао послератни Интернационални стил, он се у свим својим пројектима успешно упињао да избегне монотонију и зграду учини препознатљивом. Може се рећи да је Урош био једаон од протагониста тзв. Позне Модерне (термин Чарлса Џенкса), и да је оформио читаву плејаду даровитих момака и девојака који су касније наставили његовим путем.

Урош је био велики мајстор да цени и оцени пројектантску ноншаланцију. Када он за нечију скицу каже Круто је...“, тај несрећник мирно цепа планове и почиње све испочетка. Сматрао је да концепција треба да буде јасна, прегледна и логична, није био од оних који су сматрали да се иза једне глобалистичке архитектуре могу крити разне функције (као код Мис ван дер Роа, на пример).

У серији необруталистичких реализација посебно место (бар за мене) заузима пословни комплекс у улици 27. марта (данас краљице Марије) у Београду који се градио преко 18 година и који је током времена трпео разноразне измене. Па ипак, и поред свих искушења, ради се о једном јасно артикулисаном и, за наше услове добро изведеном комплексу који још увек одлично функционише и добро маркира простор између улица 27. марта и Кнез Данилове.
02 | Изградња пословног блока центра Палилуле са облакодером „Инекса“ у Београду (1967-81);
 Пред сам крај студија позове Урош Леона Ленарчича, Мишу Митића а и мене да радимо идејно решење за београдску душевну болницу и тако ради информација одемо ми у постојеће рушевно здање на Губеревцу код дикректора др Жуће, Урошевог пријатеља (појма немам како му је било право име). Др Жућа телефонира и гледа како ми зјакамо на неке чудне слике на њеогом писаћем столу и гласно коментаришемо шта ли би оне требало да представљају. Неке драматичне али не и довољно експлицитне сцене, па ми пустисмо машти на вољу заједно са Урошем. Када смо завршили са торокањем каже др Жућа: Е, баш лепо, господо, ове слике служе за дијагнозирање појединих друштвених поремећаја, па са задовољством могу рећи и да сте сви колико вас има зрели за хоспитализацију.“ Поче он да наводи неке манијакалне депресије, латентне шизофреније, параноју и ко зна шта све још, али га Урош прекиде, опет уз крепку псовку и постави ствари на своје место. Ништа од посла није било, а ми смо након тога брзо дипломирали и отишли својим путевима, тако да са Урошем ја више нисам сарађивао, док су Леон и Миша са њим, Милетом Главичким и Дулетом Хијаватом заједно као коаутори сарађивали на изради Урбанистичког плана централне зоне Новог Београда и то је испало како треба, само није довршена како треба, што је уосталом одлика свих наших великих операција.
Занимљиво је да акутни Wrightitis“ није сасвим мимоишао ни Уроша. Користећи се троугаоним модулом он пројектује шармантни мали тржни центар Фонтана“ на Новом Београду. У своје време је овај мали објекат био велика атракција јер је својим неуобичајеном основом пријатно освежавао доста монотону ортогоналну матрицу овог дела града.

Са Урошем Мартиновићем гаси се плејада раних послератних модерниста у Београду, који су издишући Интернационални стил превели у живахније воде истраживањем нових путева и могућности. Међутим, његов педагошки рад ни у чему не заостаје иза његове пројектантске праксе. Изнедривши целу плејаду изузетних архитеката који су наставили и надградили његово дело, Урош се умногостручио, а многи ђаци његових бивших ђака, можда не знајући, носе у себи нешто од његове крви, они су његови унуци...

Постоје усамљени и аутохтони ствараоци, који нити нешто другима дугују, нити ко ишта њима дугује, као што је био Вукота Вукотић који никога није хтео да опонаша. Међутим, постоје и људи који као да су створени да своја знања и умења несебично зраче и преносе на све који га окружују, не тражећи ништа за узврат. Духовно зрачење Уроша Мартиновића је било дуго и моћно, и оно још увек делује преко његових наследника и свих оних којима су на срцу искреност, јасноћа, знање и високи професионализам. Он није био само личност, он је био институција!

М.Ч.

среда, 08. јануар 2014.

Видео клипови који су обележили 2013. годину | 2014

У овом чланку представићу вам шест видео записа и филмова који су обележили протеклу 2013. годину. 

1. Иницијатива против рушења Генералштаба - 24. фебруара 2013. године од стране уредништва странице Српски архитекти | Serbian architects покренута је иницијатива против рушења Генералштаба.


2. Aрхитектура Добровићевог Генералштаба - приказ предавања архитекте Бојана Ковачевића о згради бившег Савезног министарства одбране и Генералштаба ВЈ.

3. Рушење Скадра - емисија са РТС-а у којој се говорило о Добровићевим зградама.


4. Филм Јапански урбанистички пројекти - у љубљанском Музеју за архитектуру и дизајн била је изложба јапанских урбанистичких пројеката из шездесетих година прошлог века.


5. Емисија Европа и Срби- интервју са нашим архитектом Михајлом Митровићем.


6. Иницијатива против рушења Генералштаба - снимци почетка рушења улазног анекса објекта Б“ Добровићевих зграда.


недеља, 05. јануар 2014.

Резиденција Ирана | 1974-76

ОПШТИ ПОДАЦИ

Аутори: Оливера Петровић, д.и.а. и Петар Петровић, д.и.а.;
Конструкција: проф. др Милан Глишић, д.и.а.;
Локација: Београд, Савски венац, Србија;
Адреса: Ужичка улица бр. 50;
Година изградње: 1974-76. године;

О ПРОЈЕКТУ | ОБЈЕКТУ

Међу ретким вилама изграђеним у овом периоду на потезу Ужичке улице убраја се и резиденција иранског амбасадора коју су пројектовали архитектонски и брачни пар Оливера и Петар Петровић. Главна одлика архитектуре ове виле су чудни облици у натур бетону наглашене геометрије. Тај експресионизам обликa има ослонца у главном тренду периода у коме је лако уочљива веза између технологије и облика. Петровићи као и већина архитеката седамдесетих година двадесетог века прихвата структуралистички приступ рашчлањивању волумена и примену природног бетона за постизање снажног ликовног и формалног дејства. Овакав пројектантски поступак упућује на тенденције Модерне током шездесетих, а пре свега на дух брутализма, тада владајући тренд у светској архитектури.
01 | Резиденција Ирана | Арх. Оливера и Петар Петровић | 1974-76

Извор: Милетић-Абрамовић, Љ. (2002). Архитектура резиденција и вила Београда 1830-2000. Београд: Карић фондација.
Остале информације на страници: „Српски архитекти/ Serbian architects

петак, 03. јануар 2014.

Да ли су нам архитекте потребне - питање Генералштаба | 2014 | 2

Записано сведочанство

Као што је већ познато, 26. новембра 2013. године одлучено је да се започне процес рашчишћавња Добровићевих зграда - Генералаштаба и бившег Савезног министарства одбране. Сама најава ове акције преко РТС-а дан пре, пробудила је неверицу у архитектонским круговима, али и бојазност да се ту још нешто крије иза саме маске.

Оправдане сумње да нису сасвим чиста посла показало се три недеље касније. Кулминација се догодила 16. децембра 2013. године када су варварским и срамним чином, уз помоћ багера, оног истог из 2000. године када су уводили демократију рушећи тадашњу Савезну скупштину СРЈ, рушили улазни део анекса објекта Б“ иако јавности није представљен пројекат рашчишћавања. Зашто се пројекат крије ако је све у реду и по закону? Зашто је тајна? Ређају се питања без одговора.
01 | Зграде Генералштаба и Министарства одбране | Арх. Никола Добровић | 16.12.2013 | Извор: РТС
Тих тешких дана за нашу архитектуру биле су бројне реакције колегиница и колега против оваквог варваризма политикантске елите на једном културном споменику у нашој земљи у другој деценији XXI века. Тај број се сваког дана све више увећава. Такође, постоји и захтев за радикализацију борбе за очување ових Добровићевих кућа.

Већ првих дана јануара 2014. године, на месту некадашњег анекса постојe само остаци грађевинског материјала - робусне мркоцрвене коцке из Косјерића и беле мермерне плоче са Брача - све набацане и разломљене. Да ли су управо прекршили обећање када су рекли да ће пажљиво скидати те црвене коцке из Косјерића? Просудите сами. Слике говоре хиљаду речи. Остаје само отворено питање да ли им треба, после свега, веровати или не.

Јединство архитектонске струке 

Архитектонска струка која је пословично подељена, овог пута је уједињена и јединствена око питања очувања културне баштине - Добровићеве зграде морају да се обнове и да сачувају свој изворни облик! И тачка! Изгледа да нас је Добровић морао ујединити у овој борби за архитектуру у нашој средини. 
Треба нагласити да се борбом за очување Добровићевих кућа бране, у суштини, и други објекти сличних судбина. У Земуну зграда Команде РВ-а, дело архитекте Драгише Брашована, и даље није обновљена. Стоји у неприхватљивом стању још од 1999. године. Брани се принцип од могућег хаоса такозване профитне архитектуре.
02 | Академија архитектуре Србије | Извор: страница Српски архитекти | Serbian architects
03 | Удружење архитеката Србије | Извор: страница Српски архитекти | Serbian architects
04 | Арх. Бојан Ковачевић | Извор: страница Српски архитекти | Serbian architects
05 | Арх. Иван Рашковић | Извор: страница Српски архитекти | Serbian architects
06 | Арх. Слободан Малдини | Извор: страница Српски архитекти | Serbian architects
07 | Арх. Бранислав Митровић | Извор: страница Српски архитекти | Serbian architects

Терет политике, идеологије и историје

Позната је чињеница да Никола Добровић (1897-1967) није био подобан комунистичком режиму бивше ФНРЈ, касније СФРЈ. То говори и чињеница да приликом пројектовања ових зграда на раскрсници Немањине и Кнеза Милоша архитекта Добровић није до краја учествовао у реализацији свог пројекта. Да не говоримо да је ово једино његово дело у Београду.
И после пола века, иако више није са нама, архитекта Добровић није погодан данашњем политикантском режиму који жели да његово вредно дело „утрампи“ неком инвеститору за новац. Данас влада царство инвеститорске и профитне архитектуре. Томе се морамо супроставити. Неке ствари немају цену у еврима, доларима или у било којој другој валути. Односно немају материјалну вредност.

Сведоци смо да многи наши политиканти данас нападају Добровићеве зграде у Београду, називајући их погрдним именима - да су ругло, да су ружне, да су рушевине и слично. Tаквом пропагандом желе да створе слику код обичних људи како зграде нису вредне и да једноставно нису потребне нашем друштву. Тешко оном народу који не препознаје вредност сопствене културне баштине и почне да брише сопствене идентитетске тачке. То је први знак нестајања.
08 | Зграда Генералштаба и бившег Савезног министарства одбране (1954-63) | Арх. Никола Добровић | Извор: страница Српски архитекти | Serbian architects

Сличне ситуације у Европи 

Међутим, у овој борби за очување Добровићевих кућа, пронашли смо један занимљив пример. Реч је о објекту Краљевске опере у Ла Валети, односно у престоници Малте. Зграда је настала половином XIX века и врло је монументална. У току Другог светског рата, односно 1942. године, бомбардована је од стране Немаца и других окупатора. Од тада па до данашњег дана није обновљена. Oбнова је увек одлагана из највероватније политичких разлога. И тако већ 72 године стоји у неприхватљивом и руинираном стању. Чак су осамдесетих година контактирали архитекту Ренца Пјана (Renzo Piano) да реконструише овај објекат.
09 | Зграда Краљевске опере пре бомбардовања (1862-1942) | Извор: https://maltagc70.wordpress.com/2012/02/14/14-february-1942-bomb-disposal-officers-lucky-escape/
10 | Зграда Краљевске опере у току Другог светског рата (1942) | Извор: http://www.thefewgoodmen.com/thefgmforum/threads/ron-ball-ww2-raf-veteran.5265/
Ово нам говори да захтевне локације у граду, нарочито оне у вредним амбијенталиним целинама, изискују озбиљне стручне расправе како би се спровела одговарајућа реконструкција и обнова вредних здања са једне стране. Са друге, потребно је и извесно време како би се одређени процеси урадили адекватно.
Зграда Краљевске опере се налази у самом строгом центру града, у близини главне шетачке променаде. Исто као наше Добровићеве куће, које се налазе у строгом, административном делу Београда.
11 | Зграда Краљевске опере после бомбардовања (1942- ) | Извор: http://www.flickr.com/photos/sandrosamigos/2567497951/?rb=1
Једина је разлика што на Малти нико не мисли да прода или да сруши преостали део опере зарад неког шопинг-мола или хотела. Они осећају одговорност и бригу за сопствену културну баштину. 

* * *

На крају, погледајмо архитектуру потенцијалног купца Добровићевих кућа, шеика Мухамедеа бин Заједа (Mohammed bin Zayed). Да ли нам је овако нешто потребно у Београду?
12 | Aрхитектура шеика Мухамеда бин Заједа | Извор: http://www.panoramio.com/photo/44673578