петак, 31. октобар 2014.

Трибина: Испод површине Београда на води: планови и последице | 2014

Препоручујем свима да погледају снимак трибине „Испод површине Београда на води: планови и последице“. Учесници трибине су били: проф. др Ксенија Петовар, социолог; мр Бојан Ковачевић, архитекта; проф. др Горан Милићевић, економиста; др Миодраг Вујошевић, економиста и просторни и енвајронментални планер; Немања Ненадић, правник.

Снимак трибине:

понедељак, 27. октобар 2014.

У ходу: архитектура - траг једног времена | 2014

Препоручујемо да погледате емисију „У ходу: архитектура - траг једног времена“ у којој се говори о нашој архитектури. Међу архитектама су говорили Зорица Савичић, Иван Рашковић, Иван Куцина, Владимир Миленковић, Дејан Миљковић и Власта Чарнојевић.


субота, 25. октобар 2014.

Филм о књизи „Атлас ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије - 21. век“ | Слободан Малдини и Софиа Ланцош Малдини | 2014

Радио-телевизија Бачке паланке направила је одличан филм о промоцији књиге „Атлас ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије - 21. век“, аутора Слободана Малдинија и Софие Ланцош Малдини.

Први део:

Други део:

Трећи део:

уторак, 21. октобар 2014.

ГЕЗА архитекти у Љубљани | 2014

Увече 20. октобра одржано је предавање ГЕЗА архитеката, oдносно архитеката Стефана Грија (Stefano Gri) и Пјера Зукија (Piero Zucchi), у Плечниковом амфитеатру Архитектонског факултета Универзитета у Љубљани, а потом је било отварање изложбе у галерији Деса“ (Dessa)
01 | Изложба ГЕЗА архитеката у галерији Деса | фото: Горан Анђелковић | 2014
02 | Изложба ГЕЗА архитеката у галерији Деса | фото: Горан Анђелковић | 2014
03 | Изложба ГЕЗА архитеката у галерији Деса | фото: Горан Анђелковић | 2014
video
Снимак са изложбе

понедељак, 20. октобар 2014.

70 година од ослобођења Београда | 1944 - 2014

01 | Разрушено приземље палате Албанија | 1944. године
02 | Теразије | 1944. године
03 | Црвеноармејци на Теразијама | 1944. године 
Видео ослобађања Београда 1944. године:

субота, 18. октобар 2014.

Стамбено насеље Бањица | Београд | 1972-76 | 2

У мају прошле године објављен је чланак о стамбеном насељу у Бањици, који можете прочитати на следећем линку. У овом чланку биће објављен други чланак о овом насељу.

ОПШТИ ПОДАЦИ

Тип конкурса: Општи београдски конкурс за архитектонско решење стамбеног насеља Бањица у Београду, 1971. године;
Награда: Прва награда;
Аутори и пројектанти: Слободан Дрињаковић, дипл. инж. арх.; Бранислав Караџић, дипл. инж. арх. и Александар Стјепановић, дипл. инж. арх.;
Извођачи: КМГ Трудбеник и ГП Напред;

О СТАМБЕНОМ КОМПЛЕКСУ

Територија која заузима будуће насеље налази се на јужном делу излаза из Београда, оивичено Авалским путем, Бањичким булеваром, путем за Канарево брдо, зеленим површинама и Бањичким потоком.
01 | Стамбени комплекс на Бањици | 1971. године
Интересантна је покренута конфигурација терена која је имала одређен утицај на организацију и намену површина за изградњу. Терен је у благом, а затим у јачем паду ка југу до Бањичког потока. Јужно од потока, терен се благо диже да би се коначно отворио широком падином ка Авали. Сам стамбени комплекс је потребно посматрати тако да се узме у обзир његов посебан положај у односу са везом природа-град, са свим специфичностима које карактеришу једно градско насеље, постављено у природу, а у непосредној близини града са којим је повезана јаким саобраћајним везама. Средишни простор стамбеног комплекса, намењен јавном садржају, ослобођен  је других садржаја (објеката), који би својим димензијама спречавали природне визуре, омогућене самом конфигурацијом терена. Остварен је контакт средишног простора комплекса са природом, као и веома сликовите визуте са ободних путева (нарочито авалског) уз сам комплекс. Из претходних чињеница дошло се до закључка да је потребно извршити што јаче груписање објеката, избегавајући затворене форме, и омогућити што више отварања за коришћење природног осунчаеа и слободних визура. Ово не би требало да се тумачи као груписање више објеката у целини, него као стварање једног објекта сложене форме који по својој организацији представља кућу-заједницу, кућу-организам. Кућа је пространа микрозаједница са карактеристикама градског амбијента. Зграде према Авалском путу представљају  основни елеменат који се састоји из два главна тракта: северног и јужног, формирајући улицу која личи на кичму куће. Улица је постављена у правцу исток - запад и рашчлањена на два нивоа: горњи ниво који представља приземље и пешачке токове, доњи саобраћајно-економски. Путем продора, горњи ниво се отвара и повезује са зеленим површинама испред јужног и северног тракта. Оба тракта (и јужни и северни) продужавају се према истоку, односно западу у систем кубуса који омогућују степеновање основног волумена и потребна прилагођавања објеката конфигурације терена. У погледу просторно-архитектонског обликовања рашчлањавања волумена је постигнута је конкавност и висинско степеновање објекта: терен, доње етаже јужног тракта, јужни тракт и на крају завршни акценат - северни тракт. Тако је у датом решењу постигнуто максимално коришћење природних услова везаних за сунце, видик, зеленило итд. Да би ова идеја била спроведена у потпуности, северни тракт се после трећег спрата ротира за 180°, отварајући горње спратове према југу. Стамбене куле су дате у зони предвиђеној за њихову изградњу, са нешто смањеном спратношћу у односу на спратност која је била индицирана првобитним детаљним урбанистичким планом. Рашчлањеност кула у вертикалном плану потенцира виткост волумена и обогаћује просторни акценат. Терасасти објекти дуж пута за Канарево брдо користе различите падове терена и пружају разноврсност у погледу вертикалног и хоризонталног плана, примењујући и различите величине смицања. Станови су атријумски - индивидуални.
02 | Стамбене јединице на Бањици | 1971. године
У односу на конкурсни рад, квадратуре свих станова су претрпеле измене (смањење). Упоредном анализом дошло се до тога да се тип „А“ (стан најлакше прилагодио жељеним квадратурама, а да при томе није изгубио основне организационе квалитете. Приликом постављања принципа организације основне стамбене ћелије постојала су два битна карактера која су утицала на избор типа и врсте организације. Чињеница је да је индустријски начин изградње све интезивнији с једне стране, али са друге стране су породица и захтеви савременог начина живота. Основно организационо језгро стана је заједничко за све структуре. Квалитет умножавања - спајања у два основна примењена склопа, систем дуплог тракта и систем затворене форме, примењен је јединствен  распон који пружа максимум у техничко-технолошком погледу, а истовремено не представља препреку савременој организацији стана. Основни и једини конструктивни распон за све објекте у насељу је распон од 5.40 метара. 
Основна јединица даје могућност флексибилности, па је у том смислу извршено и раздвајање групе просторија намењених гостима (јавни део), као и формирање групе простора ноћ-дан. Простор за обедовање није само површина за смештај породичног стола, већ простор који треба да обогати основну организацију како у просторном погледу, тако и у погледу омогућавања паралелног тока више функција. Положај простора, величина, везе, у односу на остале делове стана дају базу једном савременијем виду становања, за сада у скромнијим условима.
Станови су пројектовани према нормативима ССНО-а, а њихова структура је следећа:
1. гарсоњера: 10;
2. једнособни: 413;
3. једноипособни: 273;
4. двособни: 923;
5. трособни: 1.597;
6. троипособни: 330;
7. четвороипособни: 71;
8. атељеи: 20;
Укупно станова: 3.617 + 20 атељеа.
03 | Склопови стамбених објеката на Бањици | 1971. године
Извор: Бањица (1975). Архитектура и урбанизам, 74-77, стр. 74-75.
Остале информације на страници: „Српски архитекти/ Serbian architects

среда, 08. октобар 2014.

Часопис „ARD review“, број 40 | 2014

Половином септембра објављен је и 40. број часописа „ARD review“, који издаје архитекта др Михаило Чанак од 1991. године. У овом броју се налазе следећи чланци:
- Реч уредника: Коначни опроштај - (1-5);
- Михаило Чанак: Иван Симовић, архитекта (1932-2012) - (6-35);
- Ђорђе Алфиревић, Сања Симоновић-Алфиервић: Архитектура на води - (36-45);
- Горан Анђелковић: Штепањско насеље у Љубљани - (46-51);
- Михаило Чанак: Утицај перцепције стамбеног простора на живот станара - (52-55);
- Михаило Чанак: Пријемни испит на Архитектонском факултету у Београду - (56).

01 | Насловна страна часописа „ARD review“ 40/2014 | 2014

субота, 04. октобар 2014.

Филм „Живи били па видјели“ | филм о архитектама | 1979 - 2014

Погледајте сцену састанка у пројектном бироу из филма „Живи били па видјели“, снимљеног 1979. године.

Инсерт састанка у пројектном бироу:

петак, 03. октобар 2014.

Аустралијански парламент у Канбери | Архитекта Иван Симовић (1932-2012) | 1980

Половином септембра је изашао 40. број часописа АRD Review, који већ 23 године уређује архитекта Михаило Чанак - чика Мика. У последњем броју, архитека Чанак нам је представио велико дело нашег аутора, архитекте Ивана Симовића (1932-2012), који је фактички од половине шездесетих година прошлог века наставио своју каријеру у иностранству. У овом чланку представићемо део текста који се односи на Аустралијански парламент у Канбери из 1980. године, где је од 800 радова приспелих на међународни јавни конкурс, архитека Симовић ушао у најужи избор.

АУСТРАЛИЈАНСКИ ПАРЛАМЕНТ У КАНБЕРИ

Аутор: Иван Симовић, М.А, архитекта;
Биро: Bickerdike Allen Simovic.
01 | Приказ Аустралијанског парламента у Канбери | 1980
 На конкурс за Аустралијански парламент (једна од најкомплекснијих тема у свету 1980. године), сигло је преко 800 пројеката (!). Интересовање је у Енглеској било енормно као и број конкурсних радова, али је само један успео да се пласира међу првих пет (у ствари, на сам врх) а то је био пројекат Ивана Симовића који је рађен преко фирме Bickerdike Alen Simovic, и тиме пласира у другу фазу конкурса.

Пројекат се разликује у много чему од првонаграђеног пројекта у односу на терен. Док су Mitchell/Giurgola и Thorpe укопали већи део зграде у само брдо, маса објекта у овом случају елегантно лебди изнад брха брда на низу стубова. Објекат је сачињен од независних модула од преднапрегнутог бетона у квадратном растеру 60/60 метара који су обједињени слободно стојећим стакленим омотачем. Унутрашњи простори између и око модула су третирани као стаклене баште и шеталишта. Централно језгро објекта прихвата две сале, за Дом и Сенат, и има стубове са квадратним осовинским распонима од 12 метара. Мрежа таваничних греда је разапета у два правца, како би се обезбедио што већи слободан простор.
02 | Пeрпсктива централног хола Аустралијанског парламента у Канбери | 1980
 Укупна форма објекта је клинаста а спратови постепено нестају да би се завршили у тераси за публику неких 50 метара изнад улазног трга. За време дана стаклена пирамида би се видела, док би ноћу унутрашња структура била осветљена дајући ефекат, како га је архитекта описао, низа облика од расветалог цвећа“. Трг је заштићен од ветра са два крила која се настављају у две широке авеније са дрвећем, према коме су окренуте многе просторије. Авеније су густо зазелењене тако да, прелазећи у унутрашњост објекта, стварају утисак повезаности ентеријера и екстеријера у јединствену целину. Мостови преко авенија обезбеђују сенаторима брзу комуникацију.

Публика је одвојена од чланова парламента и лоцирана је углавном изнад њих, са погледом на доле. Кретање, а посебно ток кретања посетилаца до највише коте објекта, је једна од најважнијих особина пројекта.
03 | Аустралијански парламент у Канбери | 1980
Покривање објекта независним стакленим омотачем није непознат поступак. Dal & Lindhurst су још давне 1970. године добили прву награду на конкурсу за Београдску оперу за пројекат у коме је једна разуђена чврста структура покривена монументалним и доста агресивном стакленом коцком. Међутим, овде је ситуација сасвим другачија а ево зашто: 
- Стаклени омотач је зарубљена пирамида која, за разлику од коцке, није агресивна  већ се складно уклапа у околину.
- Пирамида није независна од основне разуђене масе објекта већ се са њом преплиће на разне начине стварајући тако једну сложену и органску целину.
- Пирамида не формира неки затворен унутрашњи простор са посебном микроклимом, већ широко комуницира са околином, што је једна од основних парадигми Симовићевог пројектантског creda. Посебно су атрактивне његове зазелењене авеније“ које ноншалантно пресецају објекат и нестају у екстеријеру.

Иван Симовић се не устручава од примене симетрије када то одговара његовом концепту. У конкретном случају симетрија наглашава с једне стране монументалност објекта, а с друге изразиту лонгитудиналност.
04 | Пресеци кроз Аустралијански парламент у Канбери | 1980
Пројекат Аустралијанског парламента је несумњиво његово најсложеније и најобимније дело. Поред веома захтевног пројектног програма Симовић у своје решење укључује своје идеје о интегралном, живом и динамичном простору у коме се преплићу сенатори и посетиоци, изграђене структуре и природа, монументалност и човекомерност. У тим, може се рећи, сукобима интересе“ он се маестрално сналази, тако да нам се чини да сваком од ових фактора даје приоритет у односу на остале ако их посматрамо изоловано од осталих. Међутим ако пројекат посматрамо као целину бићемо импресионирани његовом вештином усклађивања свих параметара у јединствену целину.

У својим пројектима Симовић покушава да извуче све могућности које конкретни простор пружа. Нарочито га интригира сива зона“ у којој се преплићу архитектура и урбанизам, која ни данас није довољно проучена, а која је препознатљива и у овом мегапројекту. Та јединственост простора како по појединим нивоима, тако и по вертикали, уз ненаметљиво али стриктно раздвајање стално запослених и посетилаца даје овом пројекту посебан квалитет што је жири знао да цени.
05 | Перспектива Аустралијанског парламента у Канбери | 1980
Ако пројекат коме се аутор максимално посвећује (као што је овде случај) бар делимично одсликава личност ствараоца, онда се може констатовати да је Симовић 1980. стасао у потпуно зрелог архитекту, моћног креативаца са препознатљивим цртама озбиљног синтетичара, озбиљну и одговорну личност, способну да реализује и један овако сложен објекат.


среда, 01. октобар 2014.

Блокада архитектуре | 2009 - 2014 | 1

Тачно пре пет година, 1. октобра 2009. године, почела је трећа блокада Архитектонског факултета у Београду коју су организовали студенти треће године основних академских студија, односно генерације 2006 и 2005. Блокада је трајала читавих 16 дана и била је најдужа до тада (прва блокада 2007. године трајала је 7 дана, а друга блокада 2009. године трајала је 11 дана). Блокаду симболично, као и сам протест, можемо назвати по једној пароли још из 2007. године - Кад порастем бићу мастер.

УЗРОЦИ БЛОКАДЕ

После шест месеци безуспешних преговора око услова за упис мастера на различитим инстанцама и даље су биле непознате буџетске квоте за мастер студије 2009. године. Време је одмицало, а било каквих информација није било. Сем информације која је била позната још у марту те године са Универзитета - планирано је да се те академске године на мастер студије упише 140 буџетских и 20 самофинансирајћих студената, што је било неповољно јер се бројка кретала око 250 студената (обе генерације), а диплома после основних студија није била уважавана од стране Инжењерске коморе и других институција. Такође, званични документ Универзитета је остављао могућност да се та бројка 140+20 промени у зависности од финансијских могућности државе.


Са друге стране, од почетка примене Болоњске декларације на Архитектонском факултету (од 2005. године) школарина је енормно расла (2004: 90.000 динара; 2005: 160.000; 2006: 240.000). Међутим, блокада 2007. године је засигурно отклонила, или макар ублажила могућност даљег повећања школарине, што потврђује и чињеница да ове академске године она износи 240.000 динара. У неку руку је и то делимични успех, поготово када се узме у обзир чињеница да је тај износ у еврима 2007. године износио 2963.33 (средњи курс је био 80.99 у часу прве блокаде), а данас износи (средњи курс на данашњи дан је 118.92) 2018.16. Дакле, фамозна школарина од 3000 евра се спустила на 2000 евра. Међутим, стандард у земљи и куповна моћ грађана у току ових седам година су се још више срозали, а можемо констатовати да се држава налази на ивици банкрота.

Рангирање по просеку догодило се средином септембра, после свих испитних рокова. Међутим, још нису биле познате буџетске квоте. Пошто се до краја септембра 2009. године није знало шта ће бити, Управа Архитектонског факултета одлучила је (самовољно) да сваки кандидат са ранг листе (до 160. места) мора да упалти прву рату школарине од укупне цифре 480.000 динара (обе године мастер студија). Тадашњи Студентски парламент Архитектонског факултета (СПАФ) осудио је такву одлуку са саопштењем да је руководство факултета раписало једнодневни конкурс у којем је изостављен податак о буџетској квоти и условљавало упис кандидата, односно студената завршне године основних академских студија са уплатом прве рате у износу од 40.000 динара.


Поред уплате прве рате школарине у износу од 40.000 динара, Управа АФ са тадашњим деканом арх. др Владимиром Маком захтевала је потписивање уговора (пракса уговора са студентима почела је са генерацијом 2007, после мартовске блокаде), у коме се, између осталог, наводи да су будући студенти мастер студија упознати са свим правилима конкурса и да их у потпуности прихватају (у суштини значи прихватање статуса самофинансирајућег студента). Присетимо се малопре споменутог изостављеног податка о буџетској квоти у распису конкурса. Све је то стварало сумњу на целу причу која је долазила од стране Управе АФ.

29. септембра 2009. године догодила се несвакидашња ситуација када је текао поступак уписа у студентској служби. У неку руку догодило се паралелно сакупљање свих докумената за упис код представника тадашње треће године испред студентске службе. Тада су сви са године уплатили само потребну накнаду од 6.000 динара изузев тражене прве рате школарине, а потписивање уговора је одбијено због поменуте ставке о прихватању свих правила конкурса (у коме није постојала буџетска квота). 
Међутим, Студенстка служба није прихватила сакупљену документацију за упис без уплаћене прве рате школарине и непотписаног уговора, што је фактички значило да је упис (али и намера) пропао, тако да је касно поподне, око 18 часова, стављено обавештеење да је рок за упис продужен до сутра, као и то да је обавезно уплатити прву рату школарине од 40.000 динара и потписати уговор.

Сутрадан, 30. септембра, окупила се цела генерација испред студентске службе. Иако је правник АФ прозивао имена следећих кандидата на листи, нико се није одазивао. После прочитаних десетак имена, схвативши ситуацију и одлучност бојкота целе генерације, повукао се у студентску службу. Међутим, треба рећи да се троје или четворо због психичке напете ситуације уписало и потписало уговоре (који су 19. октобра постали ништавни, када је био нови упис), иако је у Београдској хроници (тог дана) било пренето да се свега пет студената уписало.
Испред факултета су се представници генерације обратили целој генерацији да сутра почиње протест, прво блокада Булевара, па потом и блокада факултета.

ПОЧЕТАК БЛОКАДЕ - 1.10.2009.

После објављивања коначне ранг листе да се прима 160 (самофинансирајућих) студената, неуспелих уписа, било је јасно да ће морати почети борба за своја права. Јединство целе генерације завршне године основних студија је било на веома високом нивоу. 
У 12.00 сати 1. октобра 2009. године испред Архитектонског факултета окупила се цела генерација, која је потом почела једносатну блокаду Булевара краља Александра.

 

После блокаде Булевара, упутили смо се ка амфитеатру АФ и одржали састанак на коме је одлучено о почетку блокаде факултета.
01 | Улазак на факултет, аула Архитектонског факултета, 1.10. 2009. године | фото: Горан Анђелковић
02 | Амфитеатар, 1.10. 2009. године | фото: Горан Анђелковић
03 | Транспарент у амфитеатру (аутор арх. М. Јовановић), 1.10. 2009. године | фото: Горан Анђелковић

Н А С Т А В И Ћ Е   С Е . . .