субота, 28. фебруар 2015.

Музеј ваздухопловства у Београду | Конкурс | 1969

На блогу је објављен већ један чланак о овом Штраусовом објекту са инсертом РТС-а.

* * *

Конкурс за идејно архитектонско решење зграде Музеја Југословенског ваздухопловства у Београду расписан је 10. јуна 1969. године са трајањем до 31. октобра 1969. године.

Оцењнивачки суд у саставу: Виктор Бубањ, ген. пуковник, комадант ЈРВ; Александар Дероко, архитекта; Батрић Јовановић, директор Управе цивилног ваздухопловства; Никола Гавриловић, архитекта; Ж. Марковић, инжењер; Војин Симеоновић, архитекта; Идриз Чејван, ген. мајор, управник Војног музеја; др Здравко Колар; Братислав Стојановић, архитекта; Душан Јанчић; и Чедомир Јанић прегледао је 42 приспела рада и доделио следеће награде и откупе:
  1. Повећану II награду у висини од 30.000 динара аутору архитекти Ивану Штраусу, из Сарајева (шифра NTD 69);
  2. Повећану III награду у висини од 20.000 динара аутору архитекте Вјенцеславу Рихтеру (Vjenceslav Richter) и Власти Кохоуту, из Загреба (шифра 12345);
  3. Десет равноправних откупа у висини од по 5.000 динара.
Изложба конкурсних радова одржана је у току јануара 1970, у Културном центру Београда.
Инвеститоре, носиоце и учеснике у реализацији музеја сачињавају више органа и организација, установа и предузећа: Управа за цивилно ваздухопловство СИВ-а, Команда ратног ваздухопловства, ЈАТ, Ваздухопловни савез Југославије, Веће Народне технике, као и други директни или посредни подржаваоци ове иницијативе.
01 | Друга повишена награда | Иван Штраус
Локација музеја се налази у комплексу београдског аеродрома на Сурчину. Њоме су известан начин, посредно, заузети ставови по неким питањима која се могу постављати код сличних општеградских објеката. Наиме, музеј Југословенског ваздухопловства је специјализован за одређену област технике и грану активности. То је самосталан специјализован музеј ваздухопловства каквих, или сличних, има и у свету; то је музеј развоја ваздухопловне технике, а, у оквиру тога, и развоја југословенског ваздухопловства. Он је и део општетехничког музеја у усклађеном разграничењу и повезаном деловању. Он продубљује оно што општетехнички музеј неће чинити  и не може; а општетехнички ће садржати онолико колико је потребно за праћење ваздухопловне технике у оквиру развитка технике уопште. 
Овом локацијом је на известан начин идејно повезана историја и теорија са праксом. Код тога није за потцењивање ни богаћење садржаја општеградског комплекса као што је аеродром. Због бројних функционалних захтева, аеродроми су удаљени од градова - зато се поклања потребна пажња транзитним путницима (у првом реду) да на аеродромима што угодније могу провести време са којим располажу, а које им није довољно да би отишли до града. Овај музеј је и са те стране свакако добро лоциран.
Аеродроми су међутим, и интересантни објекти за посете грађана места у коме се налазе, као и туриста; рачуна се да музеј и у том погледу представља значајну допуну ширег аеродромског садржаја.
02 | Друга повишена награда | Иван Штраус
Дакле кад је реч о просторном размештају, у Београду је практично напуштена идеја о просторном груписању више техничких музеја. При лоцирању овога музеја, већу улогу је имао став о његовом повезивању са аеродромом.
Конкурсни радови - награђени, откупљени, па и неки изван ових - подстичу на уопштавања и извлачењаизвесних особености, које су својствене овом конкурсу.
03 | Трећа повишена награда | Вјенцеслав Рихтер и Власта Кохоут
  1. Смело приступање специфичном карактеру и садржају објекта, и коришћења тога за тражење савремених архитектонских израза (праву архитектуру и карактерише овакав стваралачки приступ).
    Сигурно је да је у том правцу највише постигао аутор најбоље пласираног рада, носиоца друге награде.
    Он на својеврстан начин задовљава функцију музеја, а даје архитектуру као чисту, јединствену, свежу и интересантну скулптуру стакла, челика и бетона.
    Ево изватка из из оцене жирија:
    Функционално решење изложбених просторија, добро је дато. Посебно се истиче решење простора за излагање оригиналних летилица, који је дат по спољњем обиму прстена, добро димензиониран, са добрим могућностима излагања експоната и сталним променама сензације приликом кретања кроз изложбу. Визуелни доживљаји посетилаца, како у односу на екстеријер тако и у односу на остали део изложбеног простора у ентеријеру, представљају даљи квалитет решења. Основни концепт функционалног решења даје тон, и искрено је изражен у архитектонском изгледу објекта...Конструкција је интересантна и логично је произишла из концепта објекта...
    Истини за вољу, оваквих тежњи је било и код извесних других учесника; али се код  њих није стизало до пуног обједињавања свих утицајних компоненти. Чак и у случају III награде, која је тако чиста и јасна и доречена да би се без бојазни могла одмах изводити, изостаје јој тај моменат новог, својеврсног дела. По свеукупном деловању и у унутрашњости музеја и споља, он је мајсторски сагледан, успео, изложбени павиљон или сличан објекат, али још не и само ваздухопловни музеј. Али, да није било претходног рада, овај би сигурно представљао  наш будући музеј. Из оцене жирија:
     Све изложбене просторије дате су у једном нивоу, и у таквом третману овај рад представља врло успело решење. Парапетне преграде између сала смањују њихову визуелну повезаност... Конструкција је интересантна и у схеми чиста, а у основи искрено прилагођена функцији и динамици силуете објекта.
    Кровни покривач без перфорација за зенитално осветљење сматра се погодним за локалне климатске прилике... Објекат је углавном архитектонски успешно и савремено третиран.
    Овакве тежње других аутора - треба да их храбре за нове напоре и даља настојања у раду - сигурно су на добром путу.
  2. Присутна су два поступка у долажењу до ликовног резултата - циља:
    а) из решења функционалних потреба и конструкције објекта доћи до одговарајућег архитектонског израза (што је, да кажемо, класична формула модерне архитектуре);
    б) ослобађајући се ове класичне формуле, поћи од скулптуре-архитектуре, инспирисане идејом: ваздухопловством, па уз савремене могућности грађења и са одговарајућом техником у просторном и функционалном опслуживању задовољити програм, функцију, садржај - (што је, да кажемо, тежња авангардне архитектуре).

    Мислимо да су развитак науке и технике, па у складу са њим и примена нових материјала у грађењу и коришћењу далеко већих могућности грађења (но што су оне биле у стварању модерне архитектуре), омогућили превазилажење данас већ класичне модерне архитектуре. Готово да нема неконструктивне форме и облика у архитектури (а ако не данас, а оно сутра); а уз одговарајуће техничке опреме и уређаје, унутрашњи простори се прилагођавају разним и различитим функцијама. Да кажемо: унутрашњи простори могу функционално да се мењају, готово исто као што се садржај позорнице у театру мења.
    Према радовима већине аутора, добија се утисак да овај други поступак изискује много већа ангажовања да би се добили жељени резултати.
    Међутим, он је овом приликом значајан као појава, као симптом - као хватање корака са назирућим кретањима у архитектури.
    И баш због тога он тражи и велике напоре, уосталом као и свако рађање новога.
  3. Не увек стваралачко преношење познатих домета, решења или чак  и клишеа из архитектонских кретања у свету.
    Информисаност о томе шта се ради, где се стиже, код нас и у свету, представља нужан метод у раду; да се не би проналазио пронађено. да би се користила стваралачка измена искустава, да би се кретало даље.
    Али увек - да би се дала изворна дела.
  4. Задовољавање програма кроз примену домета у музејско-архитектонској пракси и литератури. У том случају, реч је и о доприносу конкурса у погледу функционалног решавања оваквих музеја.
  5. Неуједначеност у жељама и могућностима за остварење (реализацију) пројекта.
    Ту и тамо недовољна стручно-техничка позадина за реално опстојање и извођење пројеката. При томе и извесна апстрактност у односу на одређене географске, климатске и друге услове конкретне локације.
    Недовољно укључивање београдских услова, климе... и свих оних оквира у којима објекат треба да битише и функционише.
    Кад се говори о извођењу објекта, тада и другонаграђени аутор треба да пружи неке одговоре и решења пре него што би пришао даљем пројектовању. Ту је реч (према мишљењу жирија) о даљим дефинисањима конструкције, одвођењу атмосферских падавина, као и застакљивању, односно одржавању великих сферних површина.
  6. Ликовна синтеза је најчешће недоречена, или није ни присутна. О овоме говоримо зато што стваралачки став према ликовној синтези захтева активан однос још у фази идејног пројектовања.
  7. За похвалу је и бројност учесника. Тим пре што је код многих радова присутан озбиљан напор, па и материјална ангажованост аутора.

    Аутор текста: Братислав Стојановић
    Извор текста: Стојановић, Б. (1969). Музеј ваздухопловства у Београду. Архитектура урбанизам, 59: 58-59.

петак, 20. фебруар 2015.

На данашњи дан | 20 година од смрти Бранка Жежеља | 1995 - 2015

Данас се навршава 20 година од смрти од инжењера, конструктора и иноватора, професора и академика Бранка Жежеља (1910-95). Једно од највећих достигнућа друге половине ХХ века овог великана засигурно јесте чувени монтажни скелетни систем од преднапрегнутог бетона ИМС-Жежељ, којим је омогућена масовна стамбена изградња у бившој Југославији.
01 | Београдски сајам | 1953-57
Поводом двадесетогодишњице од смрти нашег великана и иноватора, у наставку чланка биће следећи видеo са јутјуба (youtube):

Бетонски цвет (1977)

На следећим адресама може се погледати:

среда, 18. фебруар 2015.

Кнез-Михаилова - између кризе и сјаја | 1988 - 2015

На блогу је било већ речи о уређењу Кнез-Михаилове улице у пешачку променаду крајем осамдесетих година прошлог века. У овом чланку биће приказан текст Снежане Ристић, објављен у загребачком часопису Човјек и простор.

* * *

Како је било није ваљало. Сада је боље, чистије, лепше. Обновљена је Кнез-Михаилова улица. Данашњи изглед добила је регулационим планом Емилијана Јосимовића из 1867. године, који је и послужио као основ за планско уређење вароши у шанцу. Варош је одавно постала град и прерасла границе шанца. Улица је остала.
Када су маја 1987. године започињали радови, било је много речи о томе шта ће нова Кнез-Михаилова улица донети граду. Када су грађевински радови завршени 20. октобра, на дан ослобођења града, одушевљење се граничило са еуфоријом. Ружно паче је постало лабуд.
01 | Уређење Кнез-Михаилове улице у Београду |1988
Београђани су протеклог пролећа и лета били у реткој прилици да виде како изгледа право, озбиљно градилиште. Обично су оваква места ограђена, добро чувана и заштићена од непозваних. У овом случају то није било могуће. Пешаци су упорно ходали по песку, прескакали рупе, еквилибрирали по уским даскама изнад раскопане улице. Јер, подзмена инфраструктура била је највећи део посла. Остало је само шминка. Архитекта Бранислав Јовин знао је то од самог почетка. Промењене су и сређене инсталације водовода, топловода, телефона, канализације, кишне канализације, јавна расвета, електричне инсталације. У ситуацији када нам стално предочавају да ће бити само горе, једна оваква улица може бити само разлог за радост. Поплочана јабланичким габром дебљине читавих осам сантиметара, са жардињерама, зеленилом, чесмом која није баш најсрећнија стилизација некадашње Делијске чесме, канделабрима, клупама, киоском. Све је ту. Стилизација старог, обновљене фасаде, камен у поду, сјај у ова кризна времена. Архитектонски елементи који итекако делују на емоције корисника. А, када су емоције у питању, онда се мане лакше сакривају, онда се грешке праштају.
02 | Уређење Кнез-Михаилове улице у Београду |1988
Не расправља се озбиљно о функционалности, дизајну урбане опреме, концепцији јавне расвете. Не смета гломазност камених жардињера, естетика канделабра, претрпаност улице на најужим местима. О саобраћају се ипак мора говорити. Пре обнове, иако пешачка, улица је била пресечена на четири места попречним улицама кроз које је ишао колски саобраћај. Сада је то укинуто и веза између савске и дунавске падине сведена је на само једну улицу. Велики градови овај проблем решавају добрим јавним градским превозом, кружним путем око старог језгра који слепим крацима додирује заштићену градску зону. Београд нема добар јавни градски превоз, нема довољно паркиралишта за приватна возила у овој зони, нема решене саобраћајне токове, нема метроа. Али, све се планира.
03 | Уређење Кнез-Михаилове улице у Београду |1988
Уређена Кнез-Михаилова улица донела је утеху. У време кризе и немања 13.500 четворних метара поплочано је каменом. Светлост и сјај европских престоница још су далеко.

Аутор текста: Снежана Ристић
Извор текста: Ристић, С. (1988). Кнез-Михаилова - између кризе и сјаја. Човјек и простор (Загреб), 2/1988 (419): 19.

субота, 14. фебруар 2015.

Емисија „Београд - вечити град“ | шести део

Препоручујем да погледате ову документарну серију о Београду под називом „Београд - вечити град“. У овом чланку биће шеснаеста, седамнаеста и осамнаеста епизода овог серијала.
 
 
Седамнаеста епизода:
 

уторак, 03. фебруар 2015.

Кућа Леонида Ленарчича (1932-2011) у Љубљани | 2015

Кућа је његово прибежиште место коме се он увек враћа и у коме се обнавља [...] Она је, више него објекат, средство; она је, како би песник рекао, »место његовог укорењења и театар оригиналне судбине«. [1]

[...] Јер кућа је наш кут у свету. Она је – то је већ често речено – наш први свемир. Она је стварно космос. Космос у правом смислу те речи. [...] [2]

* * *

Чини се да су управо горе поменуте поетичне речи о кући oва два аутора, нашег архитекте Бранка Алексића и француског филозофа Гастона Башлара (Gaston Bacherald), пригодна увертира за почетак приче о кући архитекте Леонида Ленарчича (19322011) у Љубљани, иначе непознате широј и стручној јавности на тлу Србије, тако да ће овај кратки текст, бар делимично, расветлити њену позадину.
Опште је познато да свака кућа иза своје танане, спољашње љуштуре крије тајне. Чува и штити их од других, непознатих погледа, вешто скривајући иза свог трошног или сређеног лица фасаде животне судбине њених станара, које су нам знане или незнане. И само она зна када смо стварно срећни или тужни. Једини верни пријатељ у овом суровом свету. Једино место где се може потражити мир и спас. Неко своје уточиште, скровиште. Зато је она испуњена животношћу разних судбина људи и несебично срећна и радосна, поготово онда када јој се увек враћамо. Али је исто тако и узнемирена и тужна када одлазимо од ње, привремено или заувек, а нарочито на дуге путе. Она то осети и тада пати. И тада остаје верна и чува успомене док време немилосрдно лети.

01 | Кућа Леонида Ленарчича у Љубљани | фото: Горан Анђелковић | 2015
Тако се једна мала кућа великог човека скривала у једној малој улици са колонадом стабала, својствене и величанствене зелене оазе, надомак парка Тиволи у самом средишту места. Чекала је стрипљиво да буде запажена у овом свету у којем нико нема времена и у којем сви брзо, на истант, живе. Неприметна због својих скромних димензија са једне стране и заштићености зеленила са друге, потпуно се мимикрично стопила са околином. На први поглед делује још увек очувано. Са дубљим и детаљним сагледавањем уочава се да је у суштини напуштена и заборављена од свих. Дрвенарија прозорских рамова лагано губи своју боју и пропада, ивичне плоче уз ограду дворишта или су зарасле или су прекривене земљом, улазно степениште је прекривено маховином и коровом. И упркос таквој ситуацији, она и даље стабилно, постојано и храбро стоји, чувајући успомене на животну судбину једног великог архитекте.

02 | Кућа Леонида Ленарчича у Љубљани | фото: Горан Анђелковић | 2015
О архитекти Ленарчичу може се сазнати у великој мери из текстова архитекте Михаила Чанка, као што су Цртежи-колажи архитекте мр Леонида Ленарчича (2002), Мала прича о заборављеним »Београдских пет« (2005) и Београдски период архитекте мр Леонида Ленарчича (2012). Допринос архитекте Ленарчича у београдској архитектури и урбанизму, које архитекта Чанак означава његовим београдским периодом (1954-68), уочава се у бројним реализацијама, као што су на пример Блок 21 на Новом Београду и стамбена кула у улици Јаше Продановића бр. 31. 
Из Чанкових текстова сазнаје се да је архитекта Ленарчич шездесетих година прошлог века био миран, мисаон и надасве рационалан [3], поборник тоталне архитектуре [4] и да је инсистирао да свака поштена операција треба да обухвати све –  од урбанизма до гелендера. [5] На тај начин, архитекта Чанак је оставио истраживачима доста материјала и података који нису забележени кроз хронике наше архитектуре. Захваљујући његовим текстовима у београдским круговима позната је група »Београдских пет« (Л. Ленарчич, М. Митић, И. Петровић, И. Симовић и М. Чанак), која је деловала у простору од 1953. до 1970. године.
Са друге стране, на простору Словеније историчар уметности Стане Берник (1938) издваја међу бројним значајним урбанистима и архитекту Ленарчича, нарочито за урбанистички пројекат Марибор-југ (1975-77) [6], који је сличне концепције пројектима насеља Сплит III и Руски цар у Љубљани.[7]
На Архитектонском факултету у Љубљани, проф. др Јака Бонча у оквиру предмета Основне ликовне теорије приказује управо колаже архитекте Ленарчича, који се могу такође видети и у Чанковом часопису ARD Review бр. 27.
 
03 | Кућа Леонида Ленарчича у Љубљани | фото: Горан Анђелковић | 2015
Док млади у новоoтвореном кафићу на углу пију пиће, не размишљајући ни о чему сем о забави и како да издангубе време, тек понеки старији суграђанин, становник ове улице, познаје тужну судбину напуштене мале куће и њеног великог станара (али, нажалост, само из виђења). Према речима једног старијег Љубљанчанина из ове улице, архитекта Ленарчич је живео сам у њој. Имао је велики врт. То му је постала занимација по старе дане. У одржавању врта помагао му је један баштован из унутрашњости Словеније, који је долазио једном или двапут недељно. Једног дана, на прагу своје куће, у 79. години живота архитекта Ленарчич доживео је изненадни срчани удар. Овај немили догађај догодио се у присуству баштована, који је хитро дотрчао да помогне, звао људе, звао хитну помоћ, међутим није било спаса. У поверењу рече старији господин, иначе први комшија до Ленарчичеве куће, срећа да је ту био неко, јер у противном не би ни знали да је преминуо. Другим речима, знали би онда када би се осетио непријатан мирис. Тужна прича. Најгоре је када те сви живи забораве.

Од тог немилог тренутка до данашњег дана, кућа је пуста и сама. Нема нове станаре. Лагано пропада како време одмиче. Завесе и ролетне су спуштене. Врт, за који се каже да је био величанствен, зарастао је у коров. Може само да се замишља како је био уређен. Тужан призор у току дана, а вероватно још сабласнији ноћу. У свом тужном, али постојаном издању, она једино чува успомену на свог станара, Леонида Ленарчича.

Аутор текста и фотографија:
Маг. инж. арх. Г. Анђелковић  

Извори:  
[1] Аleksić, B. (1975). Stan i stanovanje. Arhitektura urbanizam (Beograd), 75-77: 16. 
[2] Bašlar, G. (2005, 28). Poetika prostora. Čačak: Gradac. 
[3] Čanak, M. (2005). Mala priča o zaboravljenim ''Beogradskih pet''. ARD Review (Beograd), 33: 20. 
[4] Ibid. 
[5] Ibid. 
[6] Урбанистички пројекат планирао је архитекта Владимир Брацо Мушич са сарадницима М. Цераром, Л. Ленарчичем и Л. Шарец.
[7] За више информација погледати: Slovenska arhitektura dvajsetega stoletja.