петак, 25. септембар 2015.

За истраживаче | часопис „Архитектура урбанизам“ | Бр. 4, 1960 | 2015

Наставља се иницијатива за истраживаче наше архитектуре друге половине ХХ века. У овом чланку биће објављен садржај из четвртог броја часописа „Архитектура урбанизам“, који је изашао 1960. године.
01 | Часопис „Архитектура урбанизам“ (1960-62), бр. 1-14 | фото: Анђелковић Горан
САДРЖАЈ:
  • Годишње награде за архитектуру (Оливер Минић), стр. 3 ;
  • Зграда Савеза трговинских комора (О.М.), стр. 4 – 5;
  • Нова зграда новинско-издавачког предузећа Људска правица, стр 6 – 7;
  • Новинарски дом у Љубљани, стр 8 – 9;
  • Зграда пројектног завода Србија“ (Олга Милићевић Николић), стр. 10;
  • Нови објекти за комуналну банку и ДОЗ у Скопљу, стр. 11 – 12;
  • Станбена зграда у улици Ђуре Даничића у Београду, стр. 13;
  • Биоскопска дворана Одеон“ (Синиша Вуковић), стр. 14 – 16;
  • Мостар (Р. Финдрик), стр. 17 – 19;
  • Структурализам (Никола Добровић, стр. 20 – 22;
  • Виктор Ковачић (Андрија Мутњаковић), стр. 23 – 26;
  • Обликовалац у индустрији и његово радно место (Нико Краљ), стр. 27 – 28;
  • Трг ослобођења у Сарајеву (Иван Таубман), стр. 29 – 33;
  • Регулациони правилник Дубровника (Антун Маринковић), стр. 34 – 36;
  • Мотел (Александар Миленковић), стр. 37 – 38;
  • Анкета, стр. 39;
  • Два решења крова-терасе (Милорад Мацура), стр. 40;
  • Одговори читаоцима, конкурси, књиге и часописи, вести, дописи читалаца, стр. 41.

петак, 18. септембар 2015.

Трагом Принципа у Алпима | 2015

УВОД
Пре годину дана у Србији се обележавала стогодишњица од почетка Великог рата (1914 – 1918). Том приликом сам од одређених пријатеља чуо за прилог Радио-телевизије Словеније о Разингеровој кући у Подкорену. Због познавања словеначког језика затражили су ми да им помогнем у превођењу овог прилога о овој кући за једну страницу. Врло радо сам прихватио тај позив и помогао им. Иако кућа делује потпуно типично за алпско подручје, у њој су боравиле значајне историјске личности. Међу њима и Гаврило Принцип (1894 – 1918). То је оно што ме је заинтригирало у целој причи, и навело да посетим ову кућу и додатно истражим овај крај и кренем трагом Принципа у Алпима.
01 | Подкорен, Алпи, Република Словенија | фото: арх. Анђелковић В. Горан

РАЗИНГЕРОВА КУЋА У ПОДКОРЕНУ  
За Подкорен се често каже да је најлепши алпски град у Горењској у данашњој Словенији. Некада у прошлости су сва горењска села изгледала идентично као Подкорен. Међутим, старе и домаће куће горењских села почеле су да нестају у бројним пожарима. Једино је од свих горењских села Подкорен после великог пожара остао идентичан од 1727. године. 
02 | Разингерова кућа, Подкорен, улица Подкорен бр. 63, Република Словенија | фото: арх. Анђелковић В. Горан
Најпознатија кућа у овом месту је највероватније Разингерова кућа (слов. Razingerjeva hiša). Кућа је била пошта и гостионица готово двесто година. На фасадном прочељу могле су се видети старе мере којима се мерила висина снега. Тада је утврђено да је снег 23. марта 1870. године достигао висину од 20.5 према том мерном систему, што је скоро седам метара. [1] 
Приликом обиласка Разингерове куће у Подкорену може се закључити да стари систем неуобичајених мера за висину снегу није више уочљив на фасадном прочељу.
На фасадном прочељу се такође уочава и плоча која је посвећена енглеском хемичару и физичару и председнику британског краљевског друштва, сeру Хамфрију Дејвију (sir Humphry Davy):
 У овој кући је више пута боравио
СЕР ХАМФРИ ДЕЈВИ
(рођен 1778
– преминуо 1829)
чувени природњак, гласник
лепоте oвог горског предела
СА СЕЋАЊЕМ У ЊЕГОВУ ЧАСТ
[2]
03 | Табла посвећена серу Хамфију Дејвију на фасадном прочљеу Разингерове куће, Подкорен, улица Подкорен бр. 63, Република Словенија | фото: арх. Анђелковић В. Горан
СИР ХАМФРИ ДЕЈВИ И ИЗВОР РЕКЕ САВЕ ДОЛИНКЕ КОД ПОДКОРЕНА
Сир Хамфри Дејви је био изузетно одушевљен природом овог алпског подручја у Словенији. Данас је то подручје проглашено природним резерватом под називом Зеленци, где се налази уједно и изворни крак Саве, Сава Долинка. У часу својих истраживања овог алпског дела, Дејви је написао следеће:
Највише ми се допадала Савска долина са својим слаповима и језерима. Не познајем ништа лепше у Европи.
04 | Извор Саве Долинке у Зеленцима код Подкорена, Алпи, Република Словенија | фото: арх. Анђелковић В. Горан
СПОМЕН-КЊИГА У РАЗИНГЕРОВОЈ КУЋИ И ПОТПИС ГАВРИЛА ПРИНЦИПА
Занимљиво је рећи да су у протеклих двесто година сви чланови породице Разингерових у овој кући били углавном поштари и гостионичари. Из прилога Радио-телевизије Словеније сазнаје се да у овој кући постоји спомен-књига гостију, као вредно историјско сведочанство. 
У тој књизи се налазе потписи значајних историјских личности, попут рецимо Гаврила Принципа који је тада путовао ка Сарајеву преко Подкорена. [4] Занимљиво је поменути да је потпис Гаврила Принципа у тој књизи гостију написано на латиничном писму, иако је познато да се потписивао углавном на ћириличном писму. Остаје такође и отворено питање када је тачно боравио у Разингеровој кући, као и то одакле је долазио у Подкорен. 
Данашња Разингерова кућа у Подкорену није више ни гостионица ни пошта, већ приватна кућа, што је додатно отежало ситуацију истраживања Принциповог потписа и доласка до нових информација у вези његовог боравка у овој кући у Подкорену на Алпима.
05 | Потпис Гаврила Принципа у спомен-књизи у Разингеровој кући у Подкорену | Извор: Razingerjeva hiša v Podkorenu, прилог словеначке телевизије

Извори:  
[1] Razingerjeva hiša v Podkorenu [video]. Dostopno na: http://4d.rtvslo.si/arhiv/razlicni-prispevki/170629674.
[2] Oригинални текст са табле на словеначком и енглеском језику:
V tej hiši je večkrat bival
SIR HUMPHRY DAVY
(rojen 1778 – umrl 1829)
sloviti naravoslovec oznanjevalec  
krasot te gorske krajine
BE HIS MEMORY HELD IN HONOURS.
[3] Оригинални текст на словеначком језику: 
Najbolj se mi je priljubila Savska dolina s svojimi slapovi in jezeri. Ne poznam v Evropi nič lepšega.
[4] Поред потписа Принципа, у спомен-књизи се појављује и потпис хрватског политичара у првој половини ХХ века, Стјепана Радића.

Аутор текста: 
Арх. Анђелковић В. Горан

Аутор фотографија:  
Арх. Анђелковић В. Горан

уторак, 08. септембар 2015.

Стамбена зграда госпође Јелинић у Кумановској улици | Бранко и Петар Крстић | 1930 - 31

ОПШТИ ПОДАЦИ

Пројектанти: aрх. Бранко и Петар Крстић;
Локација: Кумановска улица бр. 13, Београд, Република Србија (тада Краљевина Југославија);
Време изградње: 1930-31. године.

О ОБЈЕКТУ

Зграда има три спрата са по два стана за издавање. Унутарња опрема је врло лепа и солидна. Фасада са улице је до приземља теранова, а део приземља од природног црног мермера. Рељефи на фасади од вештачког су камена. Сасвим обична основа жели да испуни све услове, који се данас траже у Београду са стране кирајџија.
01 | Фасада и основа спрата стамбене зграде госпође Јелинић у Кумановској улици бр. 13 | арх. Бранко и Петар Крстић
 Извор: Крстић, Б. (1932). Станбена зграда ге. Јеленић, Београд. Архитектура (Љубљана), 6: 167.

уторак, 01. септембар 2015.

Храм Св. Василија Острошког | Арх. Михајло Митровић | 1996 - 2001


Текст је првобитно објављен на сајту Сербума, а на блогу се објављује поводом 93. рођендана архитекте Михајла Митровића.

* * *

 УВОД

Сакрално градитељство у време социјализма на нашим просторима  било је малтене на маргинама архитектонског стваралаштва. Такође, у то време је било строго ограничење у броју изграђених верских објеката широм земље. Са политичко-друштвеним променама које су наступиле почетком деведесетих година ХХ века, у годинама великих турбулунеција у сваком погледу, од крвавих ратова до распада велике државе, после скоро пола века почиње интезивније да се граде сакрални објекти широм Србије.
Међутим, дисконтинуитет који је настао паузом од пола века на пољу сакралне архитектуре створио је негативне утицаје у виду копирања познатих средњовековних архитектонских образаца, који су довели, како сам архитекта Михајло Митровић истиче, до тога да се праве цркве све на исти калуп и да су то све мале Грачанице, мали Дечани, односно минијатуре сакралног наслеђа. [1]
Да бисмо боље разумели време о којем говори овај текст, а на тему сакралне архитектуре и црквеног градитељства код нас, требало би се осврнути на речи архитекте Митровића:
Тај процес је био изразито неплански, нове цркве су грађене без одабира пројектанта, на брзину, без критичког увица, шаблонски, олако опонашајући и копирајући средњовековно наслеђе. [2]
У тој ситуацији, вредност сакралног градитељства није била на одговарајућем нивоу, управо из поменутог разлога непрестаног копирања средњовековног обрасца, а не тражећи нове концепције у складу и са поштовањем канонских правила за изградњу православних храмова. 
Међутим, међу бројним сакралним објектима, постоје и они који одскачу својом оригиналношћу решења и новом концепцијом, као што је на пример Храм Светог Василија Острошког, реализован од 1996. до 2001. године на Бежанијској коси, на Новом Београду.

НОВИ БЕОГРАД И САКРАЛНО ГРАДИТЕЉСТВО

Храм Светог Василија Острошког се, као што је поменуто, налази на територији општине Нови Београд, односно града који је био симбол моћи и социјализма на простору ондашње Југославије. Као такав, нарочито из политичке и иделошке перспективе, он свакако није био погодан полигон за сакралне објекте, што говори чињеница да је у време социјализма на том простору била само једна једина црква која датира из XIX века у насељу Стара Бежанија. Реч је свакако о цркви Светог великомученика Георгија у Војвођанској улици, саграђена иначе 1878. године. Тај крај, и поред јаке модернизације, одише духом и идентитетом војвођанског салаша који је некад био ту. Ова мала црква, својеврсни репер последњег дашка војвођанског салаша у савременом граду, преживела је све могуће ратове, од Балканских, преко Првог и Другог светског рата, грађанског рата на просторима бивше Југославије и НАТО бомбардовања, па све до данашњих дана.

Са променом политичко-друштвеног система и урушавањем самог самоуправљачког социјализма широм бивше Југославије дошло је до враћања старих и традиционалних вредности. То се свакако одразило и у архитектонском простору.Тако је у периоду деведесетих година започела интезивнија изградња црквених грађевина. Тада је 1995. године, поред великих напора и труда Српске православне цркве (СПЦ), добијена локација од стране Скупштине града за изградњу прве цркве на Новом Београду. Те године је почела изградња Храма Светог Василија Острошког, који је завршен 2001. године. [3]
01 | Црква Св. великомученика Георгија, Храм Св. Василија Острошког, Црква Св. великомученика Димитрија, Црква Св. апостола Томе и Црква Св. Симеона Мироточивог
Три године касније од почетка изградње првог православног храма на територији Новог Београда, 1998. почиње изградња цркве Светог великомученика Димитрија у новобеоградском Блоку 32, на раскрнисици улица Булевара Зорана Ђинђића (раније Булевар АВНОЈ-а) и Омладинских бриграда. У међувремену, 2003. године на Новом Бежанијском гробљу завршена је мала црква Светог Апостола Томе. Године 2010. започиње изградња цркве Светог Симеона Мироточивог у самој централној зони Новог Београда уз улицу Антифашистичке борбе (раније Пролетерске солидарности), у Блоку 26. 
Треба истаћи да су у овом чланку само поменуте цркве које постоје на територији највеће општине у Србији, јер је главни нагласак на Храму Светог Василија Острошког, дела архитекте Митровића, које ипак садржи велику дозу оригиналности решења. 
У овом тренутку на Новом Београду постоји пет православних храмова, од којих је четири настало у периоду после пада социјализма деведесетих година на нашим просторима.  

АРХИТЕКТОНСКА КОНЦЕПЦИЈА ХРАМА

Када говоримо о архитектонској концепцији ове цркве, треба поменути да је архитекта Михајло Митровић у пројектовању поштовао канонска правила, али да је такође тражио нове, савремене склопове у оквиру нашег традиционалног црквеног градитељства.Концепт који је коришћен у пројектовању и изградњи ове цркве припада ранохришћанској типологији – ротонда са тролисном апсидом. Користећи овај концепт, архитекта Митровић постигао је јединственост самог простора храма без унутрашњих стубова.Интересантан је мотив звоника, који је повезан залученим тремом са ротондом, чинећи тако складну и хармоничну композицију. 
02 | Основа Храма Св. Василија Острошког
03 | Храм Св. Василија Острошког
О начину обраде и материјализације ове сакралне грађевине, архитекта Митровић је истакао следеће:
Храм је грађен у грубој печеној опеци смањеног формата са широким и дубоким фугнама у различитим слоговима, што се са обрадом отвора дискретно и асоцијативно наслања на наше средњовековно сакрлано градитељство. Посебан акценат стављен је на обраду бифора, као најзначајније реминсценције традиционалних стилова. [4]
04 | Унутрашњост Храма Св. Василија Острошког | извор фотографије

ЗАНИМЉИВИ ДЕТАЉИ ХРАМА

Занимљив детаљ на Храму је свакако слог опека са датумом „24.03.1999.“ – којим је на симболичан начин обележен дан великог страдања нашег народа, односно почетак НАТО агресије на тадашњу Савезну Републику Југославију (СРЈ) која је трајала 78 дана те давне 1999. године. Архитекта Михајло Митровић, иако је почело бомбардовање, дошао је на само градилиште и рекао мајсторима да на месту докле су стигли са радовима обележе тај датум слогом опека – датум почетка немилосрдног бомбардовања наше земље. 
Интересантна је чињеница да је ово једина грађевина у Београду која је на овакав начин обележила овај трагичан догађај и оставила својеврсни записани траг на зиду Божијег храма о овим немилим временима.
05 | Обележавање слогом опека датум почетка НАТО агресије на тадашњу СРЈ 24. марта 1999. године 

Aутор текста:
Горан В. Анђелковић, маг. инж. арх.

Извори: 
[1] Интервју са архитектом Михајлом Митровићем у његовом стану почетком септембра 2013. године. Интервју је направио архитекта Горан Анђелковић.
[2] Mitrović, M. (2012, 131). Arhitektura Beograda 1950-2012. Beograd: Službeni glasnik.
[3] Црква Св. Василија Острошког, историја цркве, 2013. Доступно на:
http://www.crkvasvvasilije.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=18&Itemid=32 [погледано 26.09.2013.]
[4] Mitrović, M. (2012, 131). Arhitektura Beograda 1950-2012. Beograd: Službeni glasnik.