субота, 01. јул 2017.

Архитектура Ниша | емисија „АрхиНиш“ | 2017 | 12

У продукцији Нишке телевизије настала је емисија „АрхиНиш“ која приказује значајна архитектонска дела овог града у југоисточном делу Србије. У овом чланку биће приказане тридесет четврта, тридесет пета и тридесет шеста епизода: 

Епизода 34 - Зграда трговачког дома
 
Епизода 35 - Легат Ћермила Наума (Дом архитеката)

Епизода 36 - Зграда Енглеског дома

понедељак, 01. мај 2017.

Обилазак Западне капије Београда | Београдска интернационална недеља архитектуре

Јуче је био одржан по први пут обилазак Западне капије Београда у оквиру овогодишње Београдске интернационалне недеље архитектуре (БИНА). Том приликом обишли смо ресторан на 35-ом спрату пословне куле Генекс.

01 | Улазни хол | фото: Г. Анђелковић
02 | Улазни хол | фото: Г. Анђелковић
03 | Ресторан на 35-ом спрату пословне куле Генекс | фото: Г. Анђелковић
04 | Ресторан на 35-ом спрату пословне куле Генекс | фото: Г. Анђелковић  
05 | Ресторан на 35-ом спрату пословне куле Генекс | фото: Г. Анђелковић
06 | Панорама Београда | фото: Г. Анђелковић
07 | Унутрашњи атријум стамбене куле | фото: Г. Анђелковић

субота, 29. април 2017.

Зграда пројектног завода „Србија“ | 1957-59

 ОПШТИ ПОДАЦИ 

Пројектант:Слободан Михаиловић, дипл. инж. арх.;
Статичар: М. Ошмјанска;
Извођач: ГП „Рад“;
Локација: Царице Милице 1, Стари град, Београд, Република Србија.   

О ОБЈЕКТУ

Када је пре више од 20 година, приликом изградње висећег моста на Сави, реконструисана и проширивана Бранкова улица, остао је један отпадак од парцеле са свега 136 м2  површине, на коме се дуго година нико није усуђивао да подигне зграду.
Тек прошле године пројектантски завод „Србија“ подигао је овде своју пословну зграду, којом су одлично задовољене потребе завода, постигнут висок архитектонски квалитет и добра хармонизација са зградом „Енергопројекта“ прекопута. Тако је повољно решен и један урбанистички проблем ова два незгодна угла, веома експонирана при уласку са моста.
01 | Основа приземља | 1957-59
Минималним ректификацијама терена који је врло неправилног облика и избацивањем еркера, добивена је основа дужине око 26.5 метара, а највеће ширине око 9 метара. У свакој етажи смештен је по један пројектни атеље, са пространом цртаоницом са 16 цртаћих столова (9.32 м по једном радном месту) и кабинетом шефа бироа. Уз цртаоницу је гардероба, а уз степениште лифт и санитарне батерије. Шест оваквих истоветних основа чине главну масу зграде. Приземље и мезанин су доста увучени. У приземљу је улаз са портирском ложом, рачуноводство и, на самом углу, један локал, а у мезанину секретаријат и директорова канцеларија са салом за конференције. Повучени седми спрат, поред терасе, има библиотеку и клуб.
02 | Основа првог спрата | 1957-59
Носећа конструкција је рамовска, интересантно решена: горњи појас - међуспратна конструкција, греда је са препустима и служи уједно као укрућење против ветра. Оваквим решењем, пројектант је остварио заиста целисходну зграду са максималним осветљењем, неопходним за цртаонице, одличним функционалним јединицама и добро одмереним просторима. Свуда су уочљиви спретно обликовани детаљи, просторије имају обезбеђену сталну природну вентилацију, а грејање конвекторима уклопљено је у прозорске парапете. И у спољној и у унутрашњој обради примењени су искључиво домаћи материјали и на тај начин најбоље је показано како се може добро, а јефтино градити. Прозори лаких дрвених профила су функционално добри, а спољним изгледом не разликују се много од металних. Парапети прозора у спратовима, и цело приземље и мезанин, обложени су керамичким плочицама, степениште домаћим мермером, подови су од естриха. Тако је изграђен објект са 1613.3 м који је укупно коштао 67.000.000 динара што представља 3-4 пута мању цену објеката који се сада граде, а који немају квалитете ове зграде. Простудирани пројекат и сарадња са извођачима дали су у овом случају добру зграду која спада у ред најбољих остварења у 1959. години.
03 | Зграда пројектног завода „Србија“ | 1957-59 | Извор: Академија архихтектуре Србије
У целокупном обликовању, витоперно покренути кубус спретно је подељен на основне масе и добро одмерен у другостепеној пластици и бојама. Црне хоризонталне траке парапета, оивичене белим хоризонталним тракама серклажа, пресечене су лаким међупрозорским нефункционалним вертикалама, а на углу пуном зидном масом која визуелно дели фасаде. Можда надстрешница на повученом последњем спрату и обрада приземља и мезанина нешто мало притискају зграду и одузимају јој од целокупног лаког утиска, али на сваки начин не тако да би то било сувише упадљиво.

Аутор: арх. О. Милићевић-Николић 

Извор: Милићевић-Николић, 1960. Зграда пројектног  завода „Србија“ . Архитектура урбанизам (Београд), бр. 4: 16.  

уторак, 28. фебруар 2017.

Два сусрета пред Калемегданом | Зграда у Париској улици 14 | 1956-60

 ОПШТИ ПОДАЦИ 

Пројектант: Мирослав - Мирко Јовановић, дипл. инж. арх.;

Инвеститор: Задруга уметника „Дом“ и НО Београда,
Извођач: ГП „Дунав; 
Локација: Париска улица 14, Стари град, Београд, Република Србија.  
 
О ПРОЈЕКТУ

Било је лето. Подневна гужва и Париска улица којом смо журили Калемегдану. Одједном сам застала. Заборавила сам на жељу да што пре изиђем из града. Зауставила ме је „Париска лепотица“. Тако сам је назвала на први поглед. Једна зграда врло различита од оних које се свакодневно сусрећу.
Када сам касније размишљала о том сусрету, нисам била сигурна шта је одредило мој први утисак. Можда ме је изненадио француски шарм, енглеска елегантност, холандска чистота, можда одмерени склад белог скелета који обавијен челично плавим површинама стакла, спретно је поцртан црвеним вертикалама зидова од опеке и малим правоугаоницима металних ограда. Можда зато што је усамљена између једне зграде много старије и увеле лепоте и једне друге, млађе, која никада није стигла да буде лепа. И као да не жели да је са њима у друштву, чекајући на зграде које ће је касније благонаклоно примити.
01 | Зграда за сликаре | Извор: и Стојановић, Б. и Мартиновић, У., 1978: Београд: урбанизам и архитектура, Техничка књига Београд, стр. 176.
Једног магловитовог љубичастог дана упутих се поново Калемегдану. А наша пријатељица? Скоро ничег више од летошњег сјаја. Мало посивела, опеке избледале од шалитре, а стакло упијајући оно мало јесење светлости било је дубоко тамно. Осећај разочарања, који се добија када се угледа Корбизјеова вила Савоја, Лосова зграда на Михаелер-плацу у Бечу, дечја клиника у Београду или било који протагониста нових идеја, потамнео и остарео. И већ сам хтела да одем, кад једно степениште са плавом барокно рустичном оградом, истурено и усамљено ме позва да уђем. Унутра: масивна ручица лаке степениште ограде, чисте површине зидова од опеке, квадратни прозори. Један брзи лифт ме одведе до последњег спрата. Улазна врата, обојена маринско плаво, наглашује улазе. Звоним и улазим у стан. Гледам око себе. Ничег уочљивог. Чак обично, па је утисак нечег недореченог и несмелог. Али то још једном потрвђује правило складности. Столарија је боје леда, а зидови коштано жућкасти и дуго се чини све бело. А тек касније се опази како су те две нијансе спретно сложене. Сложене су истом мером као и најјаркије боје у спаваћим собама ловачког замка Cheverny, које су монотоне од мноштва боја.
Преда мном је радна соба, једна од најсимпатичнијих. Можда је она Корбизјеова дечија соба у Нанту још више издужена, али обе потврђују да само духовито решен простор, спретна диспозиција доброг намештаја и детаља чине простор пријатним, па скоро ма каквог облика он био. Лежај, изнад њега много књига, неке старе мапе, комода, радни сто испред стакелног зида кроз који улази у собу Калемегдан са свежином коју Париз даје Булоњска шума, Тиљерије, Монсо, трг Вож и чине га лепим. Чини ми се да је ово наше дрвеће, и свежије јер је ослобођено ружног, лепљивог и масног гара, које обавија све у великом граду. Калемегдан улази и у дневну собу, која се са радном може да чини целину отварањем дрвене преграде те се добија велики простор који је хуманизиран, потребан, леп, пун пријатних кутова. Утисак овог стана подстиче на размишљање о нашој исконској потреби да инплантирамо византијске и турске, бразилијанске и скандинавске реквизите – све оно што нам је у појединим епохама импоновало и што смо у различитим раздобљима својим медитеранским темпераментом желели да присвојимо. Тога овде нема и ЛЕПО је пронађено у оплемењеној једноставности.
У деловима стана у којима треба „брзо живети“ има компромиса који нису део целине која задовољава. Ходник издужен, кухиња без класично савремене организације, две собе које не чине целину, а не обезбеђују интимност. Плакари у ходнику, плакарска остава у кухињи, отварајући крила на балконским вратима су успешна решења у детаљима.
02 | Eнтеријери станова | Извор: Милићевић Николић, О., 1961: Два сусрета пред Калемегданом, Архитектура урбанизам 7, Београд, стр. 19.
Силазим ка приземљу. Ова наменска зграда, у којој нема два једнака стана, није значајна као пример „типичног“ већ је изразито своја: у сликарским атељеима је јединственост простора употпуњена драгоценошћу амбијента. Кроз велика стакла северна светлост подједнако осветљава ниво галерије и радног дела. Штафелај, мермерни камин, полице са књигама, сточићи са кистовима, рафови са апотекарски сложеним бојама, пуно слика. У стамбеном делу, повезаним интимно са атељеом,  један простор створен од две собе омогућује да се стилски намештај постави и сагледа.
У једном малом стану домаћица се хвали да у спретно организованој минијатурној кухињи справља обеде за велике пријеме.

Филм Како живе београдски сликари(1964)

У приземљу сликарска галерија са мнго светлости, простор који је подређен будућим експонатима довољно је и функционалан.
Опет код главног улаза. Опажам простор за зеленило чије су димензије као за јапанску башту. То је детаљ који често недостаје нашем граду, у коме се најчешће решава великим потезима и где се мали ансамбли занемарују.
 Филм Зграда за сликаре(2014)
 
Када поново посматрам ову зграду, сада већ као стару познаницу, ја јој одајем топло признање. Њени већи недостаци су и што нема централног грејања, док на фасади би можда могло да се замери што су два различита материјала: бетон и опека у истој равни, што су конструктивне траке серклажа исте дебљине као међупрозорски надвоји на атељеима, а ритам вертикалних маса од опеке није довољно уочљив па конструкција није реално наглашена.
Док одлазим мислим о последњем утиску „париске лепотице“. Савременој архитектури се понекад одричу уметничке компоненте. Коефицијенти, норме, журба и непростудираност, помањкање одређене идеје још је више компромитују. И зато сусрет са једном реализацијом у којој је лична нота спроведена до краја, а који би био подједнако леп у Паризу, Москви, Лондону, Хагу или Чикагу, уистину је пријатан доживљај.

Aутор текста: арх. Огла Милићевић Николић
Приредио: арх. мр Г. В. Анђелковић

Извор: Милићевић Николић, О., 1961. Два сусрета пред Калемегданом. Архитектура урбанизам (Београд), бр. 7: 18-19.