уторак, 28. фебруар 2017.

Два сусрета пред Калемегданом | Зграда у Париској улици 14 | 1956-60

 ОПШТИ ПОДАЦИ 

Пројектант: Мирослав - Мирко Јовановић, дипл. инж. арх.;

Инвеститор: Задруга уметника „Дом“ и НО Београда,
Извођач: ГП „Дунав; 
Локација: Париска улица 14, Стари град, Београд, Република Србија.  
 
О ПРОЈЕКТУ

Било је лето. Подневна гужва и Париска улица којом смо журили Калемегдану. Одједном сам застала. Заборавила сам на жељу да што пре изиђем из града. Зауставила ме је „Париска лепотица“. Тако сам је назвала на први поглед. Једна зграда врло различита од оних које се свакодневно сусрећу.
Када сам касније размишљала о том сусрету, нисам била сигурна шта је одредило мој први утисак. Можда ме је изненадио француски шарм, енглеска елегантност, холандска чистота, можда одмерени склад белог скелета који обавијен челично плавим површинама стакла, спретно је поцртан црвеним вертикалама зидова од опеке и малим правоугаоницима металних ограда. Можда зато што је усамљена између једне зграде много старије и увеле лепоте и једне друге, млађе, која никада није стигла да буде лепа. И као да не жели да је са њима у друштву, чекајући на зграде које ће је касније благонаклоно примити.
01 | Зграда за сликаре | Извор: и Стојановић, Б. и Мартиновић, У., 1978: Београд: урбанизам и архитектура, Техничка књига Београд, стр. 176.
Једног магловитовог љубичастог дана упутих се поново Калемегдану. А наша пријатељица? Скоро ничег више од летошњег сјаја. Мало посивела, опеке избледале од шалитре, а стакло упијајући оно мало јесење светлости било је дубоко тамно. Осећај разочарања, који се добија када се угледа Корбизјеова вила Савоја, Лосова зграда на Михаелер-плацу у Бечу, дечја клиника у Београду или било који протагониста нових идеја, потамнео и остарео. И већ сам хтела да одем, кад једно степениште са плавом барокно рустичном оградом, истурено и усамљено ме позва да уђем. Унутра: масивна ручица лаке степениште ограде, чисте површине зидова од опеке, квадратни прозори. Један брзи лифт ме одведе до последњег спрата. Улазна врата, обојена маринско плаво, наглашује улазе. Звоним и улазим у стан. Гледам око себе. Ничег уочљивог. Чак обично, па је утисак нечег недореченог и несмелог. Али то још једном потрвђује правило складности. Столарија је боје леда, а зидови коштано жућкасти и дуго се чини све бело. А тек касније се опази како су те две нијансе спретно сложене. Сложене су истом мером као и најјаркије боје у спаваћим собама ловачког замка Cheverny, које су монотоне од мноштва боја.
Преда мном је радна соба, једна од најсимпатичнијих. Можда је она Корбизјеова дечија соба у Нанту још више издужена, али обе потврђују да само духовито решен простор, спретна диспозиција доброг намештаја и детаља чине простор пријатним, па скоро ма каквог облика он био. Лежај, изнад њега много књига, неке старе мапе, комода, радни сто испред стакелног зида кроз који улази у собу Калемегдан са свежином коју Париз даје Булоњска шума, Тиљерије, Монсо, трг Вож и чине га лепим. Чини ми се да је ово наше дрвеће, и свежије јер је ослобођено ружног, лепљивог и масног гара, које обавија све у великом граду. Калемегдан улази и у дневну собу, која се са радном може да чини целину отварањем дрвене преграде те се добија велики простор који је хуманизиран, потребан, леп, пун пријатних кутова. Утисак овог стана подстиче на размишљање о нашој исконској потреби да инплантирамо византијске и турске, бразилијанске и скандинавске реквизите – све оно што нам је у појединим епохама импоновало и што смо у различитим раздобљима својим медитеранским темпераментом желели да присвојимо. Тога овде нема и ЛЕПО је пронађено у оплемењеној једноставности.
У деловима стана у којима треба „брзо живети“ има компромиса који нису део целине која задовољава. Ходник издужен, кухиња без класично савремене организације, две собе које не чине целину, а не обезбеђују интимност. Плакари у ходнику, плакарска остава у кухињи, отварајући крила на балконским вратима су успешна решења у детаљима.
02 | Eнтеријери станова | Извор: Милићевић Николић, О., 1961: Два сусрета пред Калемегданом, Архитектура урбанизам 7, Београд, стр. 19.
Силазим ка приземљу. Ова наменска зграда, у којој нема два једнака стана, није значајна као пример „типичног“ већ је изразито своја: у сликарским атељеима је јединственост простора употпуњена драгоценошћу амбијента. Кроз велика стакла северна светлост подједнако осветљава ниво галерије и радног дела. Штафелај, мермерни камин, полице са књигама, сточићи са кистовима, рафови са апотекарски сложеним бојама, пуно слика. У стамбеном делу, повезаним интимно са атељеом,  један простор створен од две собе омогућује да се стилски намештај постави и сагледа.
У једном малом стану домаћица се хвали да у спретно организованој минијатурној кухињи справља обеде за велике пријеме.

Филм Како живе београдски сликари(1964)

У приземљу сликарска галерија са мнго светлости, простор који је подређен будућим експонатима довољно је и функционалан.
Опет код главног улаза. Опажам простор за зеленило чије су димензије као за јапанску башту. То је детаљ који често недостаје нашем граду, у коме се најчешће решава великим потезима и где се мали ансамбли занемарују.
 Филм Зграда за сликаре(2014)
 
Када поново посматрам ову зграду, сада већ као стару познаницу, ја јој одајем топло признање. Њени већи недостаци су и што нема централног грејања, док на фасади би можда могло да се замери што су два различита материјала: бетон и опека у истој равни, што су конструктивне траке серклажа исте дебљине као међупрозорски надвоји на атељеима, а ритам вертикалних маса од опеке није довољно уочљив па конструкција није реално наглашена.
Док одлазим мислим о последњем утиску „париске лепотице“. Савременој архитектури се понекад одричу уметничке компоненте. Коефицијенти, норме, журба и непростудираност, помањкање одређене идеје још је више компромитују. И зато сусрет са једном реализацијом у којој је лична нота спроведена до краја, а који би био подједнако леп у Паризу, Москви, Лондону, Хагу или Чикагу, уистину је пријатан доживљај.

Aутор текста: арх. Огла Милићевић Николић
Приредио: арх. мр Г. В. Анђелковић

Извор: Милићевић Николић, О., 1961. Два сусрета пред Калемегданом. Архитектура урбанизам (Београд), бр. 7: 18-19.

Нема коментара:

Постави коментар